Prva knjiga Mojsijeva 8
1. A Bog se opomenu Noja i svih zveri i sve stoke što behu s njim u kovcegu; i posla Bog vetar na zemlju da uzbije vodu.
2. I zatvoriše se izvori bezdanu i ustave nebeske, i dažd s neba prestade.
3. I stade voda opadati na zemlji, i jednako opadaše posle sto pedeset dana;
4. Te se ustavi kovceg sedmog meseca dana sedamnaestog na planini Araratu.
5. I voda opadaše sve vecma do desetog meseca; i prvog dana desetog meseca pokazaše se vrhovi od brda.
6. A posle cetrdeset dana otvori Noje prozor na kovcegu, koji beše nacinio;
7. I ispusti gavrana, koji jednako odletaše i doletaše dokle ne presahnu voda na zemlji.
8. Pa pusti i golubicu da bi video je li opala voda sa zemlje.
9. A golubica ne našavši gde bi stala nogom svojom vrati se k njemu u kovceg, jer još beše voda po svoj zemlji; i Noje pruživši ruku uhvati je i uze k sebi u kovceg.
10. I poceka još sedam dana, po opet ispusti golubicu iz kovcega.
11. I pred vece vrati se k njemu golubica, i gle, u kljunu joj list maslinov, koji beše otkinula; tako pozna Noje da je opala voda sa zemlje.
12. Ali poceka još sedam dana, pa opet ispusti golubicu, a ona mu se više ne vrati.
13. Šest stotina prve godine veka Nojevog prvi dan prvog meseca usahnu voda na zemlji; i Noje otkri krov na kovcegu, i ugleda zemlju suvu.
14. A drugog meseca dvadeset sedmog dana beše sva zemlja suva.
15. Tada rece Bog Noju govoreci:
16. Izadi iz kovcega ti i žena tvoja i sinovi tvoji i žene sinova tvojih s tobom;
17. Sve zveri što su sa tobom od svakog tela, ptice i stoku i šta god gamiže po zemlji, izvedi sa sobom, neka se razidu po zemlji, i neka se plode i množe na zemlji.
18. I izide Noje i sinovi njegovi i žena njegova i žene sinova njegovih s njim.
19. Sve zveri, sve sitne životinje, sve ptice i sve što se mice po zemlji po svojim vrstama izidoše iz kovcega.
20. I nacini Noje žrtvenik Gospodu, i uze od svake ciste stoke i od svih ptica cistih, i prinese na žrtveniku žrtve paljenice.
21. I Gospod omirisa miris ugodni, i rece u srcu svom: Necu više kleti zemlje s ljudi, što je misao srca covecijeg zla od malena; niti cu više ubijati sve što živi, kao što ucinih.
22. Od sada dokle bude zemlje, nece nestajati setve ni žetve, studeni ni vrucine, leta ni zime, dana ni noci.