Prva knjiga Mojsijeva 50
1. Tada Josif pade na lice ocu svom, i plaka nad njim celujuci ga.
2. I zapovedi Josif slugama svojim lekarima da mirisima pomažu oca njegovog; i lekari pomazaše mirisima Izrailja.
3. I navrši mu se cetrdeset dana, jer toliko dana treba onim koje pomažu mirisima; i plakaše za njim Misirci sedamdeset dana.
4. A kad prodoše žalosni dani, rece Josif domašnjima Faraonovim govoreci: Ako sam našao milost pred vama, govorite Faraonu i recite:
5. Otac me je moj zakleo govoreci: Evo, ja cu skoro umreti; u grobu mom, koji iskopah u zemlji hananskoj, onde me pogrebi. Pa sada da idem da pogrebem oca svog, a posle cu opet doci.
6. A Faraon mu rece: Idi, pogrebi oca svog kako te je zakleo.
7. I otide Josif da pogrebe oca svog; i s njim podoše sve sluge Faraonove, starešine od doma njegovog i sve starešine od zemlje misirske.
8. I sav dom Josifov i braca njegova i dom oca njegovog; samo decu svoju i ovce svoje i goveda svoja ostaviše u zemlji gesemskoj.
9. A pode s njim kola i konjanika toliko da beše vojska vrlo velika.
10. A kad dodoše na gumno Atadovo, koje je s one strane Jordana, plakaše onde mnogo i vrlo tužno; i Josif ucini žalost za ocem svojim za sedam dana.
11. A ljudi iz one zemlje, Hananejci, kad videše plac na gumnu Atadovom, rekoše: U velikoj su žalosti Misirci. Zato prozvaše ono mesto s one strane Jordana Žalost misirska.
12. I uciniše mu sinovi njegovi kako im beše zapovedio.
13. Odnesoše ga sinovi njegovi u zemlju hanansku, i pogreboše ga u pecini na njivi makpelskoj, koju kupi Avram da ima svoj grob u Efrona Hetejina prema Mamriji.
14. I pogrebavši oca svog vrati se Josif u Misir i braca njegova i svi koji behu izašli s njim da pogrebu oca njegovog.
15. A braca Josifova videci gde im otac umre, rekoše: Može biti da se Josif srdi na nas, pa ce nam se osvetiti za sve zlo što mu ucinismo.
16. Zato poruciše Josifu: Otac tvoj zapovedi na samrti i rece:
17. Ovako kažite Josifu: Molim te, oprosti braci svojoj bezakonje i greh, što ti pakostiše; sada oprosti bezakonje slugama Boga oca tvog. A Josif zaplaka se kad mu to rekoše.
18. Posle dodoše i braca njegova i padoše pred njim i rekoše: Evo smo sluge tvoje.
19. A Josif im rece: Ne bojte se, zar sam ja mesto Boga?
20. Vi ste mislili zlo po me, ali je Bog mislio dobro, da ucini šta se danas zbiva, da se sacuva u životu mnogi narod.
21. Ne bojte se dakle; ja cu hraniti vas i vašu decu. Tako ih uteši i oslobodi.
22. Tako življaše Josif u Misiru s domom oca svog, i požive sto i deset godina.
23. I vide Josif sinove Jefremove do treceg kolena; i sinovi Mahira sina Manasijinog rodiše se i odrastoše na kolenima Josifovim.
24. I rece Josif braci svojoj: Ja cu skoro umreti; ali ce vas zacelo Bog pohoditi, i izvešce vas iz ove zemlje u zemlju za koju se zakleo Avramu, Isaku i Jakovu.
25. I zakle Josif sinove Izrailjeve i rece: Zaista ce vas pohoditi Bog; a vi onda odnesite kosti moje odavde.
26. Potom umre Josif, a beše mu sto i deset godina; i pomazavši ga mirisima metnuše ga u kovceg u Misiru.