Prva knjiga Mojsijeva 44
1. I zapovedi Josif coveku što upravljaše kucom njegovom govoreci: Naspi ovim ljudima u vrece žita koliko mogu poneti, i svakome u vrecu metni ozgo novce njegove.
2. I cašu moju, cašu srebrnu, metni najmladem u vrecu odozgo i novce za njegovo žito. I ucini kako mu Josif rece.
3. A ujutru kad svanu, otpustiše ljude s magarcima njihovim.
4. A kad izadoše iz mesta i još ne behu daleko, rece Josif coveku što upravljaše kucom njegovom: Ustani, idi brže za onim ljudima, i kad ih stigneš reci im: Zašto vracate zlo za dobro?
5. Nije li to caša iz koje pije moj gospodar? I nece li po njoj zacelo poznati kakvi ste? Zlo ste radili što ste to ucinili.
6. I on ih stiže, i rece im tako.
7. A oni mu rekoše: Zašto govoriš, gospodaru, takve reci? Sacuvaj Bože da sluge tvoje ucine takvo šta!
8. Eno smo ti doneli natrag iz zemlje hananske novce koje nadosmo ozgo u vrecama svojim, pa kako bismo ukrali iz kuce gospodara tvog srebro ili zlato?
9. U kog se izmedu sluga tvojih nade, onaj neka pogine, i svrh toga mi cemo biti robovi gospodaru mom.
10. A on rece: Neka bude kako rekoste; ali u koga se nade, onaj da mi bude rob, a vi ostali necete biti krivi.
11. I brže poskidaše svi na zemlju vrece svoje, i razrešiše svaki svoju vrecu.
12. A on stade tražiti pocevši od najstarijeg, i kad dode na najmladeg, nade se caša u vreci Venijaminovoj.
13. Tada razdreše haljine svoje, i natovarivši svaki svoj tovar na svog magarca vratiše se u grad.
14. I dode Juda s bracom svojom Josifu u kucu, dok on još beše kod kuce, i padoše pred njim na zemlju.
15. A Josif im rece: Šta ste to ucinili? Zar niste znali da covek kao što sam ja može zacelo doznati?
16. Tada rece Juda: Šta da ti kažemo, gospodaru? Šta da govorimo? Kako li da se pravdamo? Bog je otkrio zlocinstvo tvojih sluga. Evo, mi smo svi robovi tvoji, gospodaru, i mi i ovaj u koga se našla caša.
17. A Josif rece: Bože sacuvaj! Necu ja to; u koga se našla caša on neka mi bude rob, a vi idite s mirom ocu svom.
18. Ali Juda pristupiv k njemu rece: Cuj me, gospodaru; dopusti da progovori sluga tvoj gospodaru svom, i neka se gnev tvoj ne raspali na slugu tvog, jer si ti kao sam Faraon.
19. Gospodar moj zapita sluge svoje govoreci: Imate li oca ili brata?
20. A mi rekosmo gospodaru svom: Imamo starog oca i brata najmladeg, koji mu se rodi u starosti; a njegov je brat umro, i on osta sam od matere svoje, i otac ga pazi.
21. A ti rece slugama svojim: Dovedite mi ga da vidim svojim ocima.
22. I rekosmo gospodaru svom: Nece moci dete ostaviti oca svog; da ostavi oca svog, odmah ce otac umreti.
23. A ti rece slugama svojim: Ako ne dode brat vaš najmladi, necete videti lice moje.
24. A kad se vratismo k sluzi tvom a ocu mom, kazasmo mu reci gospodara mog.
25. Posle rece nam otac: Idite opet, kupite nam hrane.
26. A mi rekosmo: Ne možemo ici, osim ako bude brat naš najmladi s nama, onda cemo ici, jer ne možemo videti lica onog coveka, ako ne bude s nama brat naš najmladi.
27. A sluga tvoj, otac moj, rece nam: Znate da mi je žena rodila dva sina.
28. I jedan od njih otide od mene, i rekoh: Zacelo ga je raskinula zverka; i do sada ga ne videh.
29. Ako i ovog odvedete od mene i zadesi ga kako zlo, svalicete me starog u grob s tugom.
30. Pa sada da otidem k sluzi tvom, ocu svom, a ovo dete da ne bude s nama, kako je duša onog vezana za dušu ovog,
31. Umrece kad vidi da nema deteta, te ce sluge tvoje svaliti starog slugu tvog, a oca svog, s tugom u grob.
32. A tvoj se sluga podjemcio za dete ocu svom rekavši: Ako ti ga ne dovedem natrag, da sam kriv ocu svom do veka.
33. Zato neka sluga tvoj ostane mesto deteta, da bude rob gospodaru mom, a dete neka ide s bracom svojom.
34. Jer kako bih se vratio k ocu svom bez deteta, da gledam jade koji bi mi oca zadesili?