Prva knjiga Mojsijeva 39
1. A Josifa odvedoše u Misir; i Petefrije dvoranin Faraonov, zapovednik stražarski, covek Misirac, kupi ga od Ismailjaca, koji ga odvedoše onamo.
2. I Gospod beše s Josifom, te bi srecan, i živeše u kuci gospodara svog Misirca.
3. I gospodar njegov vide da je Gospod s njim i da sve što radi Gospod vodi u napredak u ruci njegovoj.
4. I Josif stece milost u njega, i dvoraše ga; a najposle postavi ga nad celim domom svojim, i šta god imaše njemu dade u ruke.
5. A kad ga postavi nad domom svojim i nad svim što imaše, od tada Gospod blagoslovi dom toga Misirca radi Josifa; i blagoslov Gospodnji beše na svemu što imaše u kuci i u polju.
6. I ostavi u Josifovim rukama sve što imaše, i ne razbiraše nizašta osim jela koje jedaše. A Josif beše lepog stasa i lepog lica.
7. I dogodi se posle, te se žena gospodara njegovog zagleda u Josifa, i rece: Lezi sa mnom.
8. A on ne hte, nego rece ženi gospodara svog: Eto gospodar moj ne razbira nizašta šta je u kuci, nego šta god ima dade meni u ruke.
9. Ni sam nije veci od mene u ovoj kuci, i ništa ne krije od mene osim tebe, jer si mu žena; pa kako bih ucinio tako grdno zlo i Bogu zgrešio?
10. I ona govoraše takve reci Josifu svaki dan, ali je ne posluša da legne s njom ni da se bavi kod nje.
11. A jedan dan kad dode Josif u kucu da radi svoj posao, a ne beše nikoga od domašnjih u kuci,
12. Ona ga uhvati za haljinu govoreci: Lezi sa mnom. Ali on ostavivši joj u rukama haljinu svoju pobeže i otide.
13. A kad ona vide gde joj ostavi u rukama haljinu svoju i pobeže,
14. Viknu celjad svoju, i rece im govoreci: Gledajte, doveo nam je coveka Jevrejina da nas sramoti; dode k meni da legne sa mnom, a ja povikah glasno;
15. A on kad cu gde vicem, ostavi haljinu svoju kod mene i pobeže i otide.
16. I ona ostavi haljinu njegovu kod sebe dok mu gospodar dode kuci.
17. A tada mu rece ovako govoreci: Sluga Jevrejin, koga si nam doveo, dode k meni da me osramoti;
18. A ja povikah glasno, te on ostavi haljinu svoju kod mene i pobeže.
19. A kad gospodar njegov cu reci žene svoje gde mu rece: To mi je ucinio sluga tvoj, razgnevi se vrlo.
20. I gospodar Josifov uhvati ga, i baci ga u tamnicu, gde ležahu sužnji carski: i bi onde u tamnici.
21. Ali Gospod beše s Josifom i raširi milost svoju nad njim i ucini te omile tamnicaru.
22. I poveri tamnicar Josifu sve sužnje u tamnici, i šta je god trebalo onde ciniti on uredivaše.
23. I tamnicar ne nadgledaše ništa što beše u Josifovoj ruci, jer Gospod beše s njim; i šta god cinjaše, Gospod vodaše u napredak.