Prva knjiga Mojsijeva 43
1. Ali glad beše vrlo velika u onoj zemlji.
2. Pa kad pojedoše žito koje behu doneli iz Misira, rece im otac: Idite opet, i kupite nam malo hrane.
3. A Juda mu progovori i rece: Tvrdo nam se zarekao onaj covek govoreci: Necete videti lice moje, ako ne bude s vama brat vaš.
4. Ako ceš pustiti s nama brata našeg, ici cemo i kupicemo ti hrane.
5. Ako li neceš pustiti, necemo ici, jer nam je rekao onaj covek: Necete videti lice moje, ako ne bude s vama brat vaš.
6. A Izrailj rece: Što mi to zlo uciniste i kazaste coveku da imate još jednog brata?
7. A oni rekoše: Covek je potanko raspitivao za nas i za rod naš govoreci: Je li vam jošte živ otac? Imate li još brace? A mi mu odgovorismo kako nas pitaše. Jesmo li mogli kako znati da ce kazati: Dovedite brata svog?
8. I rece Juda Izrailju ocu svom: Pusti dete sa mnom, pa cemo se podignuti i otici, da ostanemo živi i ne pomremo i mi i ti i naša deca.
9. Ja ti se jamcim za nj, iz moje ga ruke išti; ako ti ga ne dovedem natrag i preda te ne stavim, da sam ti kriv do veka.
10. Da nismo toliko oklevali, do sada bismo se dva puta vratili.
11. Onda rece Izrailj otac njihov: Kad je tako, ucinite ovo: uzmite šta najlepše ima u ovoj zemlji u svoje vrece, i ponesite coveku onom dar: malo tamjana i malo meda, mirisavog korenja i smirne, urme i badema.
12. A novaca ponesite dvojinom, i uzmite novce što behu ozgo u vrecama vašim i odnesite natrag, može biti da je pogreška.
13. I uzmite brata svog, pa ustanite i idite opet k onom coveku.
14. A Bog Svemoguci da vam da da nadete milost u onog coveka, da vam pusti brata vašeg drugog i Venijamina; ako li ostanem bez dece, nek ostanem bez dece.
15. Tada uzevši dare i novaca dvojinom, uzevši i Venijamina, podigoše se i otidoše u Misir, i izadoše pred Josifa.
16. A Josif kad vide s njima Venijamina, rece coveku koji upravljaše kucom njegovom: Odvedi ove ljude u kucu, pa nakolji mesa i zgotovi, jer ce u podne sa mnom jesti ovi ljudi.
17. I ucini covek kako Josif rece, i uvede ljude u kucu Josifovu.
18. A oni se bojahu kad ih covek vodaše u kucu Josifovu, i rekoše: Za novce koji pre behu metnuti u vrece naše vodi nas, dokle smisli kako ce nas okriviti, da nas zarobi i uzme naše magarce.
19. Pa pristupivši k coveku koji upravljaše kucom Josifovom, progovoriše mu na vratima kucnim,
20. I rekoše: Cuj, gospodaru; došli smo bili i pre, i kupismo hrane;
21. Pa kad dodosmo u jednu gostionicu i otvorismo vrece, a to novci svakog nas behu ozgo u vreci njegovoj, novci naši na meru; i evo smo ih doneli natrag;
22. A druge smo novce doneli da kupimo hrane; ne znamo ko nam metnu novce naše u vrece.
23. A on im rece: Budite mirni, ne bojte se; Bog vaš i Bog oca vašeg metnuo je blago u vrece vaše; novci su vaši bili u mene. I izvede im Simeuna.
24. I uvede ih covek u kucu Josifovu, i donese im vode te opraše noge, i magarcima njihovim položi.
25. I pripraviše dar cekajuci dokle dode Josif u podne, jer cuše da ce oni onde jesti.
26. I kad Josif dode kuci, iznesoše mu dar koji imahu kod sebe, i pokloniše mu se do zemlje.
27. A on ih zapita kako su, i rece: Kako je otac vaš stari, za koga mi govoriste? Je li jošte živ?
28. A oni rekoše: Dobro je sluga tvoj, otac naš; još je živ. I pokloniše mu se.
29. A on pogledavši vide Venijamina brata svog, sina matere svoje, i rece: Je li vam to najmladi brat vaš za kog mi govoriste? I rece: Bog da ti bude milostiv, sinko!
30. A Josifu goraše srce od ljubavi prema bratu svom, te brže potraži gde ce plakati, i ušavši u jednu sobu plaka onde.
31. Posle umiv se izade, i ustežuci se rece: Dajte jelo.
32. I donesoše njemu najposle i Misircima koji obedovahu u njega, jer ne mogahu Misirci jesti s Jevrejima, jer je to necisto Misircima.
33. A sedahu pred njim stariji po stareštvu svom a mladi po mladosti svojoj. I zgledahu se od cuda.
34. I uzimajuci jela ispred sebe slaše njima, i Venijaminu dopade pet puta više nego drugima. I piše i napiše se s njim.