Prva knjiga Mojsijeva 37
1. A Jakov živeše u zemlji gde mu je otac bio došljak, u zemlji hananskoj.
2. Ovo su dogadaji Jakovljevi. Josif kad beše momak od sedamnaest godina, pasaše stoku s bracom svojom, koju rodiše Vala i Zelfa žene oca njegovog; i donošaše Josif zle glasove o njima ocu svom.
3. A Izrailj ljubljaše Josifa najvecma izmecu svih sinova svojih, jer mu se rodio pod starost; i nacini mu šarenu haljinu.
4. A braca videci gde ga otac ljubi najvecma izmedu sve brace njegove, stadoše mrzeti na nj tako da mu ne mogahu lepu rec progovoriti.
5. Uz to usni Josif san i pripovedi braci svojoj, te oni još vecma omrznu na nj.
6. Jer im rece: Da cujete san što sam snio:
7. Vezasmo snoplje u polju, pa moj snop usta i ispravi se, a vaši snopovi idahu unaokolo i klanjahu se snopu mom.
8. Tada mu braca rekoše: Da neceš još biti car nad nama i zapovedati nam? Stoga još vecma stadoše mrzeti na nj radi snova njegovih i radi reci njegovih.
9. Posle opet usni drugi san, i pripovedi braci svojoj govoreci: Usnih opet san, a to se sunce i mesec i jedanaest zvezda klanjahu meni.
10. A pripovedi i ocu svom i braci svojoj; ali ga otac prekori i rece mu: Kakav je to san što si snio? Eda li cemo doci ja i mati tvoja i braca tvoja da se klanjamo tebi do zemlje?
11. I zavidahu mu braca; ali otac njegov cuvaše ove reci.
12. A kad braca njegova otidoše da pasu stoku oca svog kod Sihema,
13. Rece Izrailj Josifu: Ne pasu li braca tvoja stoku kod Sihema? Hajde da te pošaljem k njima. A on rece: Evo me.
14. A on mu rece: Idi, vidi kako su braca tvoja i kako je stoka, pa dodi da mi javiš. I opravi ga iz doline hevronske, i on otide put Sihema.
15. I covek jedan nade ga a on luta po polju; te ga zapita govoreci: Šta tražiš?
16. A on rece: Tražim bracu svoju; kaži mi, molim te, gde su sa stokom?
17. A covek rece: Otišli su odavde, jer cuh gde rekoše: Hajdemo u Dotaim. I otide Josif za bracom svojom, i nade ih u Dotaimu.
18. A oni ga ugledaše iz daleka; i dok još ne dode blizu njih, stadoše se dogovarati da ga ubiju,
19. I rekoše medu sobom: Gle, evo onog što sne sanja.
20. Hajde sada da ga ubijemo i da ga bacimo u koju od ovih jama, pa cemo kazati: Ljuta ga je zverka izjela. Onda cemo videti šta ce biti od njegovih snova.
21. Ali Ruvim kad cu to, izbavi ga iz ruku njihovih rekavši: Nemojte da ga ubijemo.
22. I još im rece Ruvim: Nemojte krv prolivati; bacite ga u ovu jamu u pustinji, a ne dižite ruke na nj. A on ga htede izbaviti iz ruku njihovih i odvesti k ocu.
23. I kad Josif dode k braci svojoj, svukoše s njega haljinu njegovu, haljinu šarenu, koju imaše na sebi.
24. I uhvativši ga baciše ga u jamu; a jama beše prazna, ne beše vode u njoj.
25. Posle sedoše da jedu. I podigavši oci ugledaše, a to gomila Ismailjaca idaše od Galada s kamilama natovarenim mirisavog korenja i tamjana i smirne, te nošahu u Misir.
26. I rece Juda braci svojoj: Kakva ce biti korist što cemo ubiti brata svog i zatajiti krv njegovu?
27. Hajde da ga prodamo ovim Ismailjcima pa da ne dižemo ruke svoje na nj, jer nam je brat, naše je telo. I poslušaše ga braca njegova.
28. Pa kad trgovci madijanski behu pored njih, oni izvukoše i izvadiše Josifa iz jame, i prodadoše Josifa Ismailjcima za dvadeset srebrnika; i oni odvedoše Josifa u Misir.
29. A kad se Ruvim vrati k jami, a to nema Josifa u jami; tada razdre haljine svoje,
30. Pa se vrati k braci svojoj, i rece: Nema deteta; a ja kuda cu?
31. Tada uzeše haljinu Josifovu, i zaklavši jare zamociše haljinu u krv,
32. Pa onda poslaše šarenu haljinu ocu njegovom porucivši: Nadosmo ovu haljinu, vidi je li haljina sina tvog ili nije.
33. A on je pozna i rece: Sina je mog haljina; ljuta ga je zverka izjela; Josif je doista raskinut.
34. I razdre Jakov haljine svoje, i veza kostret oko sebe, i tužaše za sinom svojim dugo vremena.
35. I svi sinovi njegovi i sve kceri njegove ustadoše oko njega tešeci ga, ali se on ne dade utešiti, nego govoraše: S tugom cu u grob leci za sinom svojim. Pa i njegov otac plakaše za njim.
36. A Madijani prodadoše ga u Misir Petefriju, dvoraninu Faraonovom, zapovedniku stražarskom.