Prva knjiga Mojsijeva 42
1. A Jakov videci da ima žita u Misiru, rece sinovima svojim: Šta gledate jedan na drugog?
2. I rece: Eto cujem da u Misiru ima žita; idite onamo te nam kupite otuda, da ostanemo živi i ne pomremo.
3. I desetorica brace Josifove otidoše da kupe žita u Misiru.
4. A Venijamina brata Josifovog ne pusti otac s bracom govoreci: Da ga ne bi zadesilo kako zlo.
5. I dodoše sinovi Izrailjevi da kupe žita s ostalima koji dolažahu; jer beše glad u zemlji hananskoj.
6. A Josif upravljaše zemljom, i prodavaše žito svemu narodu po zemlji. I braca Josifova došavši pokloniše mu se licem do zemlje.
7. A Josif ugledavši bracu pozna ih; ali se ucini da ih ne poznaje, i oštro im progovori i rece: Odakle ste došli? A oni rekoše: Iz zemlje hananske, da kupimo hrane.
8. Josif dakle pozna bracu svoju; ali oni njega ne poznaše.
9. I opomenu se Josif snova koje je snio za njih; i rece im: Vi ste uhode; došli ste da vidite gde je zemlja slaba.
10. A oni mu rekoše: Nismo, gospodaru; nego sluge tvoje dodoše da kupe hrane.
11. Svi smo sinovi jednog coveka, pošteni ljudi, nikada nisu sluge tvoje bile uhode.
12. A on im rece: Nije istina, nego ste došli da vidite gde je zemlja slaba.
13. A oni rekoše: Nas je bilo dvanaest brace, sluga tvojih, sinova jednog coveka u zemlji hananskoj; i eno, najmladi je danas kod oca našeg, a jednog nema više.
14. A Josif im rece: Kažem ja da ste vi uhode.
15. Nego hocu da se uverim ovako: tako živ bio Faraon, necete izaci odavde dokle ne dode ovamo najmladi brat vaš.
16. Pošljite jednog izmedu sebe neka dovede brata vašeg, a vi cete ostati ovde u tamnici, pa cu videti je li istina šta govorite; inace ste uhode, tako živ bio Faraon.
17. I zatvori ih u tamnicu na tri dana.
18. A treci dan rece im Josif: Ako ste radi životu, ovo ucinite, jer se ja Boga bojim:
19. Ako ste pošteni ljudi, jedan brat izmedu vas neka ostane u tamnici, a vi idite i odnesite žita koliko treba porodicama vašim.
20. Pa onda dovedite k meni najmladeg brata svog da se posvedoce reci vaše i da ne izginete. I oni uciniše tako.
21. I rekoše jedan drugom: Doista se ogrešismo o brata svog, jer videsmo muku duše njegove kad nam se moljaše, pa ga se oglušismo; zato dode na nas ova muka.
22. A Ruvim odgovori im govoreci: Nisam li vam govorio: Nemojte se grešiti o dete? Ali me ne poslušaste; i zato se evo traži od nas krv njegova.
23. A oni ne znahu da ih Josif razume, jer se s njim razgovarahu preko tumaca.
24. A Josif okrete se od njih, i zaplaka se. Potom se opet okrete k njima, i progovori s njima, i uzevši izmedu njih Simeuna veza ga pred njima.
25. I zapovedi Josif da im naspu vrece žita, pa i novce šta je koji dao da metnu svakome u vrecu, i da im dadu brašnjenice na put. I tako bi ucinjeno.
26. I natovarivši žito svoje na magarce svoje otidoše.
27. A jedan od njih otvoriv svoju vrecu da nahrani magarca svog u jednoj gostionici, vide novce svoje ozgo u vreci.
28. I rece braci svojoj: Ja dobih natrag novce svoje, evo ih u mojoj vreci. I zadrhta srce u njima i uplašiše se govoreci jedan drugom: Šta nam to ucini Bog?
29. I došavši k Jakovu ocu svom u zemlju hanansku, pripovediše mu sve što im se dogodi, govoreci:
30. Oštro govoraše s nama covek, koji zapoveda u onoj zemlji, i doceka nas kao uhode.
31. A kad mu rekosmo: Mi smo pošteni ljudi, nikad nismo bili uhode;
32. Bilo nas je dvanaest brace, sinova oca našeg; jednog vec nema, a najmladi je danas kod oca našeg u zemlji hananskoj;
33. Rece nam covek, koji zapoveda u onoj zemlji: Ovako cu doznati jeste li pošteni ljudi: brata jednog izmedu sebe ostavite kod mene, a šta vam treba za porodice vaše gladi radi, uzmite i idite.
34. Posle dovedite k meni brata svog najmladeg, da se uverim da niste uhode nego pošteni ljudi; brata cu vam vratiti, i moci cete trgovati po ovoj zemlji.
35. A kad izrucivahu vrece svoje, gle, svakome u vreci behu u zavežljaju novci njegovi; i videvši zavežljaje novaca svojih uplašiše se i oni i otac im.
36. I rece im Jakov otac njihov: Potrste mi decu; Josifa nema, Simeuna nema, pa hocete i Venijamina da uzmete; sve se skupilo na me.
37. A Ruvim progovori i rece ocu svom: Dva sina moja ubij, ako ti ga ne dovedem natrag; daj ga u moje ruke, i ja cu ti ga opet dovesti.
38. A on rece: Nece ici sin moj s vama, jer je brat njegov umro i on osta sam, pa ako bi ga zadesilo kako zlo na putu na koji cete ici, svalili bi ste me stara s tugom u grob.