Knjiga proroka Jeremije 8
1. U to vreme, govori Gospod, izvadice se iz grobova kosti careva Judinih i kosti knezova njegovih i kosti sveštenicke i kosti prorocke, i kosti stanovnika jerusalimskih;
2. I razmetnuce se prema suncu i mesecu i svoj vojsci nebeskoj, koje ljubiše i kojima služiše i za kojima idoše i koje tražiše i kojima se klanjaše; nece se pokupiti ni pogrepsti, nego ce biti gnoj po zemlji.
3. I volece smrt nego život, sav ostatak što ih ostane od ovog roda zlog, što ih ostane po svim mestima kuda ih raselim, govori Gospod nad vojskama.
4. Još im reci: Ovako veli Gospod: Ko padne, ne ustaje li? Ko zade, ne vraca li se?
5. Zašto je zašao taj narod jerusalimski za svagda? Drže se prevare, nece da se obrate.
6. Pazio sam i slušao, ne govore pravo, nema nikoga da se kaje za zlo svoje, da rece: Šta ucinih? Svaki je okrenuo svojim trkom, kao konj kad nagne u boj.
7. I roda pod nebom zna svoje vreme, grlica i ždral i lasta paze na vreme kad dolaze; a narod moj ne zna sud Gospodnji.
8. Kako govorite: Mudri smo, i zakon je Gospodnji u nas? Doista, gle, laž ucini lažljiva pisaljka književnicka.
9. Mudraci se osramotiše, uplašiše se i uhvatiše se; eto, odbaciše rec Gospodnju, pa kakva im je mudrost?
10. Zato cu dati žene njihove drugima, njive njihove onima koji ce ih naslediti, jer od malog do velikog svi se dadoše na lakomstvo, i proroci i sveštenici, svi su varalice.
11. Jer lece rane kceri naroda mog ovlaš govoreci: Mir, mir; a mira nema.
12. Eda li se postideše što ciniše gad? Niti se postideše niti znaju za stid; za to ce popadati medu onima koji padaju; kad ih pohodim, popadace, veli Gospod.
13. Sasvim cu ih istrebiti, govori Gospod, nema grozda na lozi, ni smokve na drvetu, i lišce je opalo; i šta sam im dao uzece im se.
14. Što stojimo? Skupite se i udimo u tvrde gradove, i onde cutimo; jer nas je Gospod Bog naš ucutkao napojivši nas žuci, jer zgrešismo Gospodu.
15. Cekasmo mir, ali nema dobra; i vreme da ozdravimo, a gle, strah.
16. Od Dana cu se frkanje konja njegovih, od rzanja pastuha njegovih sva se zemlja zatrese, dodoše i pojedoše zemlju i sve što beše u njoj, gradove i koji življahu u njima.
17. Jer, evo, ja cu pustiti na vas zmije, aspide, od kojih nema bajanja, te ce vas ujedati, govori Gospod.
18. Okrepio bih se u žalosti, ali je srce u meni iznemoglo.
19. Eto vike kceri naroda mog iz daleke zemlje: Zar Gospod nije u Sionu? Car njegov zar nije u njemu? Zašto me razgneviše svojim likovima rezanim, tudim taštinama?
20. Žetva je prošla, leto minulo, a mi se ne izbavismo.
21. Satrven sam što je kci naroda mog satrvena, u žalosti sam, cudo osvoji me.
22. Nema li balsama u Galadu? Nema li onde lekara? Zašto se dakle ne isceli kci naroda mog?