Knjiga proroka Jeremije 4
1. Ako ceš se vratiti, Izrailju, veli Gospod, k meni se vrati, i ako ukloniš gadove svoje ispred mene, neceš se skitati.
2. I kleceš se istinito, verno i pravo: Tako da je živ Gospod. I narodi ce se blagosiljati Njim, i Njim ce se hvaliti.
3. Jer ovako veli Gospod Judejcima i Jerusalimljanima: orite sebi krcevinu, i ne sejte u trnje.
4. Obrežite se Gospodu, i skinite okrajak sa srca svog, Judejci i Jerusalimljani, da ne izide jarost moja kao oganj i razgori se da ne bude nikoga ko bi ugasio za zla dela vaša.
5. Objavite u Judeji i oglasite u Jerusalimu i recite: trubite u trubu po zemlji; vicite, sazovite narod i recite: Skupite se, i udimo u tvrde gradove.
6. Podignite zastavu prema Sionu, bežite i ne stajte, jer cu dovesti zlo od severa i pogibao veliku.
7. Izlazi lav iz ceste svoje i koji zatire narode krenuvši se ide s mesta svog da obrati zemlju tvoju u pustoš, gradovi tvoji da se raskopaju da ne bude nikoga u njima.
8. Za to pripašite kostret, placite i ridajte, jer se žestoki gnev Gospodnji nije odvratio od nas.
9. I tada ce, veli Gospod, nestati srca caru i srca knezovima, i sveštenici ce se udiviti i proroci ce se zacuditi.
10. I rekoh: Ah Gospode Gospode! Baš si prevario ovaj narod i Jerusalim govoreci: Imacete mir, a mac dode do duše.
11. U to ce se vreme kazati ovom narodu i Jerusalimu: Vetar vruc s visokih mesta u pustinji duva ka kceri naroda mog, ne da proveje ni procisti.
12. Vetar jaci od tih doci ce mi; i ja cu im sada izreci sud.
13. Gle, kao oblak podiže se, i kola su mu kao vihor, konji su mu brži od orlova. Teško nama! Propadosmo.
14. Umij srce svoje od zla, Jerusalime, da bi se izbavio; dokle ce stajati u tebi misli tvoje ništave?
15. Jer glas javlja od Dana, i oglašuje zlo od gore Jefremove.
16. Kazujte narodima; evo oglašujte za Jerusalim da idu stražari iz daleke zemlje, i puštaju glas svoj na gradove Judine.
17. Kao cuvari poljski stace oko njega, jer se odmetnu od mene, veli Gospod.
18. Put tvoj i dela tvoja to ti uciniše; to je od zla tvog da je gorko i da ti dopire do srca.
19. Jaoh utroba, jaoh utroba! Boli me u srcu; srce mi bije; ne mogu cutati; jer glas trubni cuješ, dušo moja, viku ubojnu.
20. Pogibao na pogibao oglašuje se; jer se pustoši sva zemlja, najedanput ce se opustošiti moji šatori, zavesi moji za cas.
21. Dokle cu gledati zastavu? Slušati glas trubni?
22. Jer je narod moj bezuman, ne poznaje me, ludi su sinovi i bez razuma, mudri su da zlo cine, a dobro ciniti ne umiju.
23. Pogledah na zemlju, a gle bez oblicja je i pusta; i na nebo, a svetlosti njegove nema.
24. Pogledah na gore, a gle, tresu se i svi humovi drmaju se.
25. Pogledah, a gle, nema coveka, i sve ptice nebeske odletele.
26. Pogledah, a gle, Karmil je pustinja i svi gradovi njegovi oboreni od Gospoda, od žestokog gneva Njegovog.
27. Jer ovako govori Gospod: Sva ce zemlja opusteti; ali necu sasvim zatrti.
28. Zato ce tužiti zemlja, i nebo ce gore potamneti, jer rekoh, namislih, i necu se raskajati, niti cu udariti natrag.
29. Od vike konjika i strelaca pobeci ce svi gradovi, otici ce u guste šume i na stene ce se popeti; svi ce gradovi biti ostavljeni i niko nece u njima živeti.
30. A ti, opustošena, šta ceš ciniti? Ako se i oblaciš u skerlet, ako se i kitiš nakitom zlatnim, i mažeš lice svoje, zaludu se krasiš, preziru te milosnici, traže dušu tvoju.
31. Jer cujem glas kao porodiljin, cviljenje kao žene koja se prvi put porada, glas kceri sionske, koja rida, pruža ruke svoje govoreci: Teško meni! Jer mi nestaje duša od ubilaca.