Dela apostolska 7

1. A poglavar sveštenicki rece: Je li dakle tako?

2. A on rece: Ljudi braco i oci! Poslušajte. Bog slave javi se ocu našem Avraamu kad beše u Mesopotamiji, pre nego se doseli u Haran,

3. I rece mu: Izidi iz zemlje svoje i od roda svog i iz doma oca svog, i dodi u zemlju koju cu ti ja pokazati.

4. Tada izide iz zemlje haldejske, i doseli se u Haran; i odande, po smrti oca njegovog, preseli ga u ovu zemlju u kojoj vi sad živite.

5. I ne dade mu nasledstvo u njoj ni stope; i obrece mu je dati u držanje i semenu njegovom posle njega, dok on još nemaše deteta.

6. Ali Bog rece ovako: Seme tvoje bice došljaci u zemlji tudoj, i naterace ga da služi, i mucice ga cetiri stotine godina.

7. I narodu kome ce služiti ja cu suditi, rece Bog; i potom ce izici, i služice meni na ovome mestu.

8. I dade mu zavet obrezanja, i tako rodi Isaka, i obreza ga u osmi dan; i Isak Jakova, i Jakov dvanaest starešina.

9. I starešine zavidahu Josifu, i prodadoše ga u Misir; i Bog beše s njim.

10. I izbavi ga od svih njegovih nevolja, i dade mu milost i premudrost pred Faraonom carem misirskim, i postavi ga poglavarom nad Misirom i nad svim domom svojim.

11. A dode glad na svu zemlju misirsku i hanansku i nevolja velika, i ne nalažahu hrane oci naši.

12. A Jakov cuvši da ima pšenice u Misiru posla najpre oce naše.

13. I kad dodoše drugi put, poznaše Josifa braca njegova, i rod Josifov posta poznat Faraonu.

14. A Josif posla i dozva oca svog Jakova i svu rodbinu svoju, sedamdeset i pet duša.

15. I Jakov side u Misir, i umre, on i ocevi naši.

16. I prenesoše ih u Sihem, i metnuše u grob koji kupi Avraam za novce od sinova Emorovih u Sihemu.

17. I kad se približi vreme obecanja za koje se Bog zakle Avraamu, narod se narodi i umnoži u Misiru,

18. Dok nasta drugi car u Misiru, koji ne znaše Josifa.

19. Ovaj namisli zlo za naš rod, izmuci oce naše da svoju decu bacahu da ne žive.

20. U to se vreme rodi Mojsije, i beše Bogu ugodan, i bi tri meseca hranjen u kuci oca svog.

21. A kad ga izbaciše, uze ga kci Faraonova, i odgaji ga sebi za sina.

22. I nauci se Mojsije svoj premudrosti misirskoj, i beše silan u recima i u delima.

23. A kad mu se navršivaše cetrdeset godina, dode mu na um da obide bracu svoju, sinove Izrailjeve.

24. I videvši jednom gde se cini nepravda, pomože, i pokaja onog što mu se cinjaše nepravda, i ubi Misirca.

25. Mišljaše pak da braca njegova razumeju da Bog njegovom rukom njima spasenje dade: ali oni ne razumeše.

26. A sutradan dode medu takve koji se behu svadili, i miraše ih govoreci: Ljudi, vi ste braca, zašto cinite nepravdu jedan drugom?

27. A onaj što cinjaše nepravdu bližnjemu ukori ga govoreci: Ko je tebe postavio knezom i sudijom nad nama?

28. Ili i mene hoceš da ubiješ kao što si juce ubio Misirca?

29. A Mojsije pobeže od ove reci, i posta došljak u zemlji madijanskoj, gde rodi dva sina.

30. I kad se navrši cetrdeset godina, javi mu se u pustinji gore sinajske andeo Gospodnji u plamenu ognjenom u kupini.

31. A kad Mojsije vide, divljaše se utvari. A kad on pristupi da vidi, bi glas Gospodnji k njemu:

32. Ja sam Bog otaca tvojih, Bog Avraamov i Bog Isakov i Bog Jakovljev. A Mojsije se beše uzdrhtao i ne smeše da pogleda.

33. A Gospod mu rece: Izuj obucu svoju sa svojih nogu: jer je mesto na kome stojiš sveta zemlja.

34. Ja dobro videh muku svog naroda koji je u Misiru, i cuh njihovo uzdisanje, i sidoh da ih izbavim: i sad hodi da te pošaljem u Misir.

35. Ovog Mojsija, kog ukoriše rekavši: Ko te postavi knezom i sudijom? Ovog Bog za kneza i izbavitelja posla rukom andela koji mu se javi u kupini.

36. Ovaj ih izvede ucinivši cudesa i znake u zemlji misirskoj i u Crvenom Moru i u pustinji cetrdeset godina.

37. Ovo je Mojsije koji kaza sinovima Izrailjevim: Gospod Bog vaš podignuce vam proroka iz vaše brace, kao mene: njega poslušajte.

38. Ovo je onaj što beše u crkvi u pustinji s andelom, koji mu govori na gori sinajskoj, i s ocima našim; koji primi reci žive da ih nama da;

39. Kog ne hteše poslušati oci naši, nego ga odbaciše, i okrenuše se srcem svojim u Misir,

40. Rekavši Aronu: Nacini nam bogove koji ce ici pred nama, jer ovom Mojsiju, koji nas izvede iz zemlje misirske, ne znamo šta bi.

41. I tada naciniše tele, i prinesoše žrtvu idolu, i radovahu se rukotvorini svojoj.

42. A Bog se okrenu od njih, i predade ih da služe vojnicima nebeskim, kao što je pisano u knjizi proroka: Eda zaklanja i žrtve prinesoste mi na cetrdeset godina u pustinji, dome Izrailjev?

43. I primiste cador Molohov, i zvezdu boga svog Remfana, kipove koje naciniste da im se molite; i preselicu vas dalje od Vavilona.

44. Ocevi naši imahu cador svedocanstva u pustinji, kao što zapovedi Onaj koji govori Mojsiju da ga nacini po onoj prilici kao što ga vide;

45. Koji i primiše ocevi naši i donesoše s Isusom Navinom u zemlju neznabožaca, koje oturi Bog ispred lica naših otaca, tja do Davida,

46. Koji nade milost u Boga, i izmoli da nade mesto Bogu Jakovljevom.

47. A Solomun Mu nacini kucu.

48. Ali najviši ne živi u rukotvorenim crkvama, kao što govori prorok:

49. Nebo je meni presto a zemlja podnožje nogama mojim: kako cete mi kucu sazidati? Govori Gospod; ili koje je mesto za moje pocivanje?

50. Ne stvori li ruka moja sve ovo?

51. Tvrdovrati i neobrezanih srca i ušiju! Vi se jednako protivite Duhu Svetome; kako vaši oci tako i vi.

52. Kog od proroka ne proteraše oci vaši? I pobiše one koji unapred javiše za dolazak pravednika, kog vi sad izdajnici i krvnici postadoste;

53. Koji primiste zakon naredbom andeoskom, i ne održaste.

54. Kad ovo cuše, rasrdiše se vrlo u srcima svojim, i škrgutahu zubima na nj.

55. A Stefan buduci pun Duha Svetog pogleda na nebo i vide slavu Božju i Isusa gde stoji s desne strane Bogu;

56. I rece: Evo vidim nebesa otvorena i Sina covecijeg gde stoji s desne strane Bogu.

57. A oni povikavši glasno zatiskivahu uši svoje, i navališe jednodušno na nj.

58. I izvedavši ga iz grada stadoše ga zasipati kamenjem, i svedoci haljine svoje metnuše kod nogu mladica po imenu Savla.

59. I zasipahu kamenjem Stefana, koji se moljaše Bogu i govoraše: Gospode Isuse! Primi duh moj.

60. Onda klece na kolena i povika glasno: Gospode! Ne primi im ovo za greh. I ovo rekavši umre.