Dela apostolska 19

1. Dogodi se pak, kad beše Apolos u Korintu, da Pavle prolažaše gornje zemlje, i dode u Efes, i našavši neke ucenike

2. Rece im: Jeste li primili Duha Svetog kad ste verovali? A oni mu rekoše: Nismo ni culi da ima Duh Sveti.

3. A on im rece: Na šta se dakle krstiste? A oni rekoše: Na krštenje Jovanovo.

4. A Pavle rece: Jovan krsti krštenjem pokajanja, govoreci narodu da veruju Onog koji ce za njim doci, to jest, Hrista Isusa.

5. A kad to cuše, krstiše se u ime Gospoda Isusa.

6. A kad Pavle metnu ruke na njih, side Duh Sveti na njih, i govoraše jezike i proricahu.

7. A beše ljudi svega oko dvanaest.

8. I ušavši u zbornicu govoraše slobodno tri meseca uceci i uveravajuci za carstvo Božje.

9. A kad neki behu otvrdnuli i svadahu se huleci na put Gospodnji pred narodom, odstupi od njih i odluci ucenike, pa se prepiraše svaki dan u školi nekog Tirana.

10. I ovo je bivalo dve godine, tako da svi koji življahu u Aziji, i Jevreji i Grci, cuše rec Gospoda Isusa.

11. I Bog cinjaše ne mala cudesa rukama Pavlovim,

12. Tako da su i calme i ubrušcice znojave od tela njegovog nosili na bolesnike, i oni se isceljivahu od bolesti, i duhovi zli izlažahu iz njih.

13. I poceše neki od Jevreja, koji se skitahu i zaklinjahu davole, spominjati nad onima u kojima behu zli duhovi ime Gospoda Isusa govoreci: Zaklinjemo vas Isusom koga Pavle propoveda.

14. A behu nekih sedam sinova Skeve Jevrejina, poglavara sveštenickog, koji ovo cinjahu.

15. A duh zli odgovarajuci rece: Isusa poznajem, i Pavla znam; ali vi ko ste?

16. I skocivši na njih covek u kome beše zli duh nadvlada ih, i pritište ih poda se tako da goli i izranjeni utekoše iz one kuce.

17. I ovo doznaše svi koji življahu u Efesu, i Jevreji, i Grci; i ude strah u sve njih, i velicaše se ime Gospoda Isusa.

18. I mnogi od onih što verovahu, dolažahu te se ispovedahu i kazivahu šta su ucinili.

19. A mnogi od onih koji carahu, sabravši knjige svoje spaljivahu ih pred svima; i proracunaše i nadoše da su vredele pedeset hiljada groša.

20. Tako zdravo rastijaše i nadvladivaše rec Gospodnja.

21. I kad se ovo svrši, namisli Pavle da prode preko Makedonije i Ahaje, i da ide u Jerusalim, i rece: Pošto budem tamo, valja mi i Rim videti.

22. I posla u Makedoniju dvojicu od onih koji ga služahu, Timotija i Erasta; a on osta neko vreme u Aziji.

23. A u ono vreme podiže se ne mala buna puta radi Gospodnjeg,

24. Jer nekakav zlatar, po imenu Dimitrije, koji gradaše Dijani srebrne crkvice i davaše majstorima ne mali posao,

25. On skupi ove i drugih ovakvih stvari majstore, i rece: Ljudi! Vi znate da od ovog posla mi imamo dobitak za svoje življenje;

26. I vidite i cujete da ne samo u Efesu nego gotovo po svoj Aziji ovaj Pavle odvrati narod mnogi, govoreci: To nisu bogovi što se rukama covecijim grade.

27. I ne samo što ce ova nesreca doci na naš zanat da ne prolazi, nego se nece mariti ni za crkvu velike boginje Dijane, i propašce velicanstvo one koju sva Azija i vasioni svet poštuje.

28. A kad oni ovo cuše, napuniše se gneva, i vikahu govoreci: Velika je Dijana Efeska!

29. I sav se grad napuni bune; i navalivši jednodušno na zborište uhvatiše Gaja i Aristarha iz Makedonije, drugove Pavlove.

30. A kad Pavle htede da ide medu narod, ne dadoše mu ucenici.

31. A neki i od azijskih poglavara koji mu behu prijatelji, poslaše k njemu savetujuci ga da ne izlazi na zborište.

32. Jedni pak vikahu jedno a drugi drugo; jer beše sabor smucen, i najviše ih ne znahu zašto su se skupili.

33. A jedni od naroda izvukoše Aleksandra, kad ga Jevreji izvedoše. A Aleksandar mahnuvši rukom htede da odgovori narodu.

34. A kad ga poznaše da je Jevrejin, povikaše svi u glas, i vikahu oko dva sata: Velika je Dijana Efeska.

35. A pisar utišavši narod rece: Ljudi Efesci! Ko je taj covek koji ne zna da grad Efes slavi veliku boginju Dijanu i njen kip nebeski?

36. Kad dakle to ne može niko odreci, valja vi da budete mirni, i ništa naglo da ne cinite;

37. Jer dovedoste ove ljude koji niti su crkvu Dijaninu pokrali, niti hule na vašu boginju.

38. A Dimitrije i majstori koji su s njim ako imaju kakvu tužbu, imaju sudovi, i imaju namesnici, neka tuže jedan drugog.

39. Ako li šta drugo ištete, neka se izvidi na pravoj skupštini.

40. [19:40a] Jer se bojimo da ne budemo tuženi za današnju bunu; a nijednog uzroka nema kojim bismo se mogli opravdati za ovu bunu.

41. [19:40c] I ovo rekavši raspusti narod koji se beše sabrao.