Dela apostolska 22
1. Ljudi, braco i ocevi! Cujte sad moj odgovor k vama.
2. A kad cuše da im jevrejskim jezikom progovori, još veca tišina posta. I rece:
3. Ja sam covek Jevrejin, koji sam roden u Tarsu kilikijskom, i odgajen u ovom gradu kod nogu Gamaliilovih, naucen upravo otackom zakonu, i bejah revnitelj Božji kao što ste vi svi danas.
4. Ja ovaj put gonih do same smrti, vezujuci i predajuci u tamnicu i ljude i žene,
5. Kao što mi svedoci i poglavar sveštenicki i sve starešine; od kojih i poslanice primih na bracu koja žive u Damasku; i idah da dovedem one što behu onamo svezane u Jerusalim da se muce.
6. A kad idah i približih se k Damasku, dogodi mi se oko podne da me ujedanput obasja velika svetlost s neba.
7. I padoh na zemlju, i cuh glas, koji mi govori: Savle! Savle! Zašto me goniš?
8. A ja odgovorih: Ko si Ti, Gospode? A On mi rece: Ja sam Isus Nazarecanin, kog ti goniš.
9. A koji behu sa mnom videše svetlost i uplašiše se; ali ne cuše glas koji mi govoraše.
10. A ja rekoh: Šta cu ciniti, Gospode? A Gospod mi rece: Ustani i idi u Damask, i tamo ce ti se kazati za sve šta ti je odredeno da ciniš.
11. I kad obnevideh od silne svetlosti one, vodahu me za ruku oni koji behu sa mnom, i dodoh u Damask.
12. A neki Ananija, covek pobožan po zakonu, posvedocen od sviju Jevreja koji žive u Damasku,
13. Došavši k meni stade i rece mi: Savle brate! Progledaj. I ja u taj cas pogledah na nj.
14. A on mi rece: Bog otaca naših izabra te da poznaš volju Njegovu, i da vidiš pravednika, i da cuješ glas iz usta Njegovih:
15. Da Mu budeš svedok pred svim ljudima za ovo što si video i cuo.
16. I sad šta oklevaš? Ustani i krsti se, i operi se od greha svojih, prizvavši ime Gospoda Isusa.
17. A dogodi se, kad se vratih u Jerusalim i moljah se u crkvi Bogu, da postadoh izvan sebe,
18. I videh Ga gde mi govori: Pohitaj te izadi iz Jerusalima, jer nece primiti svedocanstvo tvoje za mene.
19. I ja rekoh: Gospode! Sami znadu da sam ja metao u tamnice i bio po zbornicama one koji Te veruju.
20. I kad se prolivaše krv Stefana svedoka Tvog, i ja stajah i pristajah na smrt njegovu, i cuvah haljine onih koji ga ubijaju.
21. I rece mi: Idi, jer cu ja daleko da te pošaljem u neznabošce.
22. A oni ga slušahu do ove reci, pa podigoše glas svoj govoreci: Uzmi sa zemlje takvog; jer ne treba da živi.
23. A kad oni vikahu i zbacivahu haljine i bacahu prah u nebo,
24. Zapovedi vojvoda da ga odvedu u logor, i rece da ga bojem ispitaju da dozna za kakvu krivicu tako vikahu na nj.
25. I kad ga pritegoše uzicama, rece Pavle kapetanu, koji stajaše onde: Zar vi možete biti coveka Rimljanina, i još bez suda?
26. A kad cu kapetan, pristupi k vojvodi i kaza govoreci: Gledaj šta ceš ciniti; jer je ovaj covek Rimljanin.
27. A vojvoda pristupivši rece mu: Kaži mi jesi li ti Rimljanin? A on rece: Da.
28. A vojvoda odgovori: Ja sam za veliku cenu ime ovog gradanstva dobio. A Pavle rece: A ja sam se i rodio s njime.
29. Onda odstupiše odmah od njega oni što hteše da ga ispituju; a vojvoda se uplaši kad razume da je Rimljanin i što ga beše svezao.
30. A sutradan, želeci doznati istinu zašto ga tuže Jevreji, pusti ga iz okova, i zapovedi da dodu glavari sveštenicki i sav sabor njihov; i svedavši Pavla postavi ga pred njima.