Dela apostolska 16
1. Dode pak u Dervu i u Listru, i gle, onde beše neki ucenik, po imenu Timotije, sin neke žene Jevrejke koja verovaše, a oca Grka;
2. Za njega dobro svedocahu braca koja behu u Listri i u Ikoniji.
3. Ovog namisli Pavle da uzme sa sobom; i uze ga, i obreza Jevreja radi koji behu u onim mestima: jer svi znahu oca njegovog da beše Grk.
4. I kad prolažahu po gradovima, predavaše im da drže uredbe koje urediše apostoli i starešine u Jerusalimu.
5. A crkve se utvrdivahu u veri, i svaki dan bivaše ih više.
6. A kad prodoše Frigiju i galatijsku zemlju, zabrani im Duh Sveti govoriti rec u Aziji.
7. A kad dodoše u Misiju hteše da idu u Vitiniju, i Duh ne dade.
8. A kad prodoše Misiju, sidoše u Troadu.
9. I Pavlu se javi utvara nocu: beše jedan covek iz Makedonije, i stajaše moleci ga i govoreci: Dodi u Makedoniju i pomozi nam.
10. A kad vide utvaru, odmah gledasmo da izidemo u Makedoniju, doznavši da nas Gospod pozva da im propovedamo jevandelje.
11. A kad se odvezosmo iz Troade, dodosmo u Samotrak, i sutradan u Neapolj,
12. A odande u Filibu, koje je prvi grad zemlje Makedonije, naselje rimsko; i u onom gradu ostasmo nekoliko dana.
13. A u dan subotni izidosmo iz grada k vodi gde beše bogomolja; i sedavši govorismo k ženama koje se behu sabrale.
14. I jedna bogobojazna žena, po imenu Lidija, iz grada tijatirskog, koja prodavaše skerlet, slušaše: i Gospod otvori srce njeno da pazi na reci Pavlove.
15. A kad se krsti ona i kuca njena, moljaše nas govoreci: Ako mislite da ja verujem Gospoda, udite u moju kucu i živite. I natera nas.
16. A dogodi se kad idasmo na molitvu da nas srete jedna robinja koja imaše duh pogadacki i vracajuci donošaše veliki dobitak svojim gospodarima.
17. Ova pode za Pavlom i za nama, i vikaše govoreci: Ovi su ljudi sluge Boga Najvišeg, koji javljaju nama put spasenja.
18. I ovako cinjaše mnogo dana. A kad se Pavlu dosadi, okrenu se i rece duhu: Zapovedam ti imenom Isusa Hrista, izidi iz nje. I izide u taj cas.
19. A kad videše njeni gospodari da izide nada njihovog dobitka, uzeše Pavla i Silu i odvukoše ih na pazar ka knezovima.
20. I dovedavši ih k vojvodama, rekoše: Ovi su ljudi Jevreji, i mute po našem gradu,
21. I propovedaju obicaje koje nama ne valja primati ni tvoriti, jer smo Rimljani.
22. I sleže se narod na njih, i vojvode izdreše im haljine, i zapovediše da ih šibaju.
23. I pošto ih zdravo izbiše baciše ih u tamnicu, i zapovediše tamnicaru da ih dobro cuva.
24. Primivši takvu zapovest on ih baci u najdonju tamnicu i noge im metnu u klade.
25. A u ponoci behu Pavle i Sila na molitvi i hvaljahu Boga; a sužnji ih slušahu.
26. A ujedanput tako se vrlo zatrese zemlja da se pomesti temelj tamnicki; i odmah se otvoriše sva vrata i svima spadoše okovi.
27. A kad se probudi tamnicar i vide otvorena vrata tamnicka, izvadi nož i htede da se ubije, misleci da su pobegli sužnji.
28. A Pavle povika zdravo govoreci: Ne cini sebi zlo nikakvo, jer smo mi svi ovde.
29. A on zaiskavši svecu ulete i drhcuci pripade k Pavlu i Sili;
30. I izvedavši ih napolje rece: Gospodo! Šta mi treba ciniti da se spasem?
31. A oni rekoše: Veruj Gospoda Isusa Hrista i spašceš se ti i sav dom tvoj.
32. I kazaše mu rec Gospodnju, i svima koji su u domu njegovom.
33. I uze ih u onaj sat noci i opra im rane; i krsti se on i svi njegovi odmah.
34. I uvedavši ih u svoj dom postavi trpezu, i radovaše se sa svim domom svojim što verova Boga.
35. A kad bi dan, poslaše vojvode pandure govoreci: Pustite ova dva coveka.
36. A tamnicar kaza reci ove Pavlu: Poslaše vojvode da se pustite; sad dakle izidite i idite s mirom.
37. A Pavle rece njima: Izbivši nas pred narodom bez suda, ljude Rimljane, baciše u tamnicu: i sad hoce da nas puste? Nije tako, nego sami neka dodu i izvedu nas.
38. A panduri kazaše vojvodama ove reci; i uplašiše se kad cuše da su Rimljani;
39. I došavši umoliše ih, i izvedoše moleci da izidu iz grada.
40. A kad izidoše iz tamnice, dodoše k Lidiji, i videvši bracu utešiše ih, i otidoše.