Jevanđelje po Luki 16
1. A ucenicima svojim govoraše: Beše jedan covek bogat koji imaše pristava, i toga oblagaše kod njega da mu prosipa imanje,
2. I dozvavši ga rece mu: Šta ovo ja cujem za tebe? Daj racun kako si kucio kucu: jer više ne možeš kucom upravljati.
3. A pristav od kuce rece u sebi: Šta cu ciniti? Gospodar moj uzima od mene upravljanje kuce: kopati ne mogu, prositi stidim se.
4. Znam šta cu ciniti da bi me primili u kuce svoje kad mi se oduzme upravljanje kuce.
5. I dozvavši redom dužnike gospodara svog rece prvom: Koliko si dužan gospodaru mom?
6. A on rece: Sto oka ulja. I rece mu: Uzmi pismo svoje i sedi brzo te napiši pedeset.
7. A potom rece drugom: A ti koliko si dužan? A on rece: Sto oka pšenice. I rece mu: Uzmi pismo svoje i napiši osamdeset.
8. I pohvali gospodar nevernog pristava što mudro ucini; jer su sinovi ovog veka mudriji od sinova videla u svom naraštaju.
9. I ja vama kažem: nacinite sebi prijatelje nepravednim bogatstvom, da bi vas kad osiromašite primili u vecne kuce.
10. Koji je veran u malom i u mnogom je veran; a ko je neveran u malom i u mnogom je neveran.
11. Ako dakle u nepravednom bogatstvu verni ne biste, ko ce vam u istinom verovati?
12. I ako u tudem ne biste verni, ko ce vam dati vaše?
13. Nikakav pak sluga ne može dva gospodara služiti; jer ili ce na jednog mrzeti, a drugog ljubiti, ili ce jednog voleti a za drugog ne mariti. Ne možete služiti Bogu i bogatstvu.
14. A ovo sve slušahu i fariseji, koji behu srebroljupci, i rugahu Mu se.
15. I rece im: Vi ste oni koji se gradite pravedni pred ljudima; ali Bog zna srca vaša; jer šta je u ljudi visoko ono je mrzost pred Bogom.
16. Zakon i proroci su do Jovana; odsele se carstvo Božije propoveda jevandeljem, i svaki navaljuje da ude u njega.
17. Lakše je, pak, nebu i zemlji proci negoli jednoj titli iz zakona propasti.
18. Svaki koji pušta ženu svoju i uzima drugu, preljubu cini; i koji se ženi puštenicom, preljubu cini.
19. Covek neki, pak, beše bogat, koji se oblacaše u skerlet i u svilu, i življaše svaki dan gospodski i veseljaše se.
20. A beše jedan siromah, po imenu Lazar, koji ležaše pred njegovim vratima gnojav,
21. I željaše da se nasiti mrvama koje padahu s trpeze bogatog; još i psi dolažahu i lizahu gnoj njegov.
22. A kad umre siromah, odnesoše ga andeli u narucje Avraamovo; a umre i bogati, i zakopaše ga.
23. I u paklu kad beše u mukama, podiže oci svoje i ugleda izdaleka Avraama i Lazara u narucju njegovom,
24. I povikavši rece: Oce Avraame! Smiluj se na me i pošlji mi Lazara neka umoci u vodu vrh od prsta svog, i da mi rashladi jezik; jer se mucim u ovom plamenu.
25. A Avraam rece: Sinko! Opomeni se da si ti primio dobra svoja u životu svom, i Lazar opet zla; a sad se on teši, a ti se muciš.
26. I preko svega toga postavljena je medu nama i vama velika propast, da ovi koji bi hteli odovud k vama preci, ne mogu, niti oni otuda k nama da prelaze.
27. Tada rece: Molim te dakle, oce, da ga pošalješ kuci oca mog,
28. Jer imam pet brace: neka im posvedoci da ne bi i oni došli na ovo mesto mucenja.
29. Rece mu Avraam: Oni imaju Mojsija i proroke, neka njih slušaju.
30. A on rece: Ne, oce Avraame! Nego ako im dode ko iz mrtvih pokajace se.
31. A Avraam rece mu: Ako ne slušaju Mojsija i proroke, da ko i iz mrtvih ustane nece verovati.