Knjiga o Jovu 7

1. Nije li covek na vojsci na zemlji? A dani njegovi nisu li kao dani nadnicarski?

2. Kao što sluga uzdiše za senom i kao što nadnicar ceka da svrši,

3. Tako su meni dati u nasledstvo meseci zaludni i noci mucne odredene mi.

4. Kad legnem, govorim: Kad cu ustati? I kad ce proci noc? I sitim se prevrcuci se do svanuca.

5. Telo je moje obuceno u crve i u grude zemljane, koža moja puca i rašcinja se.

6. Dani moji brži biše od cunka, i prodoše bez nadanja.

7. Opomeni se da je moj život vetar, da oko moje nece više videti dobra,

8. Niti ce me videti oko koje me je vidalo; i tvoje oci kad pogledaju na me, mene nece biti.

9. Kao što se oblak razilazi i nestaje ga, tako ko side u grob, nece izaci,

10. Nece se više vratiti kuci svojoj, niti ce ga više poznati mesto njegovo.

11. Zato ja necu braniti ustima svojim, govoricu u tuzi duha svog, naricati u jadu duše svoje.

12. Eda li sam more ili kit, te si namestio stražu oko mene?

13. Kad kažem: Potešice me odar moj, postelja ce mi moja olakšati tužnjavu,

14. Tada me strašiš snima i prepadaš me utvarama,

15. Te duša moja voli biti udavljena, voli smrt nego kosti moje.

16. Dodijalo mi je; necu do veka živeti; prodi me se; jer su dani moji taština.

17. Šta je covek da ga mnogo ceniš i da mariš za nj?

18. Da ga pohodiš svako jutro, i svaki cas kušaš ga?

19. Kad ceš se odvratiti od mene i pustiti me da progutam pljuvanku svoju?

20. Zgrešio sam; šta cu Ti ciniti, o cuvaru ljudski? Zašto si me metnuo sebi za belegu, te sam sebi na tegobu?

21. Zašto mi ne oprostiš greh moj i ne ukloniš moje bezakonje? Jer cu sad leci u prah, i kad me potražiš, mene nece biti.