Knjiga o Jovu 14

1. Covek roden od žene kratka je veka i pun nemira.

2. Kao cvet nice, i odseca se, i beži kao sen, i ne ostaje.

3. I na takvog otvaraš oko svoje, i mene vodiš na sud sa sobom!

4. Ko ce cisto izvaditi iz necista? Niko.

5. Izmereni su dani njegovi, broj meseca njegovih u Tebe je; postavio si mu medu, preko koje ne može preci.

6. Odvrati se od njega da pocine dokle ne navrši kao nadnicar dan svoj.

7. Jer za drvo ima nadanja, ako se posece, da ce se još omladiti i da nece biti bez izdanka;

8. Ako i ostari u zemlji koren njegov i u prahu izumre panj njegov,

9. Cim oseti vodu, opet napupi i pusti grane kao prisad.

10. A covek umire iznemogao; i kad izdahne covek, gde je?

11. Kao kad voda otece iz jezera i reka opadne i usahne,

12. Tako covek kad legne, ne ustaje više; dokle je nebesa nece se probuditi niti ce se prenuti oda sna svog.

13. O da me hoceš u grobu sakriti i skloniti me dokle ne utoli gnev Tvoj, i da mi daš rok kad ceš me se opomenuti!

14. Kad umre covek, hoce li oživeti? Sve dane vremena koje mi je odredeno cekacu dokle mi dode promena.

15. Zazvaceš, i ja cu Ti se odazvati; delo ruku svojih poželeceš.

16. A sada brojiš korake moje, i ništa ne ostavljaš za greh moj.

17. Zapecaceni su u tobocu moji prestupi, i zavezuješ bezakonja moja.

18. Zaista, kao što gora padne i raspadne se, i kao što se stena odvali s mesta svog,

19. I kao što voda spira kamenje i povodanj odnosi prah zemaljski, tako nadanje covecije obracaš u ništa.

20. Nadvaduješ ga jednako, te odlazi, menjaš mu lice i otpuštaš ga.

21. Ako sinovi njegovi budu u casti, on ne zna; ako li u sramoti, on se ne brine.

22. Samo telo dok je živ boluje, i duša njegova u njemu tuži.