Knjiga o Jovu 29

1. Još nastavi Jov besedu svoju i rece:

2. O da bih bio kao predašnjih meseca, kao onih dana kad me Bog cuvaše,

3. Kad svetljaše svecom svojom nad glavom mojom, i pri videlu Njegovom hodah po mraku,

4. Kako bejah za mladosti svoje, kad tajna Božija beše u šatoru mom,

5. Kad još beše Svemoguci sa mnom, i deca moja oko mene,

6. Kad se trag moj oblivaše maslom, i stena mi tocaše ulje potocima,

7. Kad izlažah na vrata kroz grad, i na ulici nameštah sebi stolicu:

8. Mladici videci me uklanjahu se, a starci ustajahu i stajahu,

9. Knezovi prestajahu govoriti i metahu ruku na usta svoja,

10. Upravitelji ustezahu glas svoj i jezik im prijanjaše za grlo.

11. Jer koje me uho cujaše, nazivaše me blaženim; i koje me oko vidaše, svedocaše mi

12. Da izbavljam siromaha koji vice, i sirotu i koji nema nikog da mu pomogne;

13. Blagoslov onog koji propadaše dolažaše na me, i udovici srce raspevah;

14. U pravdu se oblacih i ona mi beše odelo, kao plašt i kao venac beše mi sud moj.

15. Oko bejah slepom i noga hromom.

16. Otac bejah ubogima, i razbirah za raspru za koju ne znah.

17. I razbijah kutnjake nepravedniku, i iz zuba mu istrzah grabež.

18. Zato govorah: U svom cu gnezdu umreti, i bice mi dana kao peska.

19. Koren moj pružaše se kraj vode, rosa bivaše po svu noc na mojim granama.

20. Slava moja podmladivaše se u mene, i luk moj u ruci mojoj ponavljaše se.

21. Slušahu me i cekahu, i cutahu na moj savet.

22. Posle mojih reci niko ne progovaraše, tako ih natapaše beseda moja.

23. Jer me cekahu kao dažd, i usta svoja otvarahu kao na pozni dažd.

24. Kad bih se nasmejao na njih, ne verovahu, i sjajnost lica mog ne razgonjahu.

25. Kad bih otišao k njima, sedah u zacelje, i bejah kao car u vojsci, kad teši žalosne.