Prva knjiga Samuilova 20
1. A David pobeže iz Najota u Rami, i dode i rece Jonatanu: Šta sam ucinio? Kakva je krivica moja? I šta sam zgrešio ocu tvom, te traži dušu moju?
2. A on mu rece: Sacuvaj Bože! Neceš ti poginuti. Evo otac moj ne cini ništa, ni veliko ni malo, a da meni ne kaže; a kako bi to tajio od mene otac moj? Nece to biti.
3. A David zaklinjuci se opet rece: Otac tvoj zna dobro da sam našao ljubav u tebe, pa veli: Ne treba da dozna za ovo Jonatan, da se ne ožalosti. Ali tako živ bio Gospod i tako živa bila duša tvoja, samo je jedan korak izmedu mene i smrti.
4. A Jonatan rece Davidu: Šta želi duša tvoja? Ja cu ti uciniti.
5. I David rece Jonatanu: Evo sutra je mladina, kad treba s carem da jedem, pusti me dakle da se sakrijem u polju do trece veceri.
6. Ako zapita za me otac tvoj, ti reci: Vrlo mi se molio David da otrci u Vitlejem grad svoj, jer je onde godišnja žrtva svega roda njegovog.
7. Ako kaže: Dobro, bice miran sluga tvoj; ako li se razgnevi, znaj da je zlo naumio.
8. Ucini, dakle, milost sluzi svom, kad si veru Gospodnju uhvatio sa slugom svojim; ako je kakva krivica na meni, ubij me sam, jer zašto bi me vodio k ocu svom?
9. A Jonatan mu rece: Bože sacuvaj; jer da doznam da je otac moj naumio zlo da te zadesi, zar ti ne bih javio?
10. A David rece Jonatanu: Ko ce mi javiti ako ti otac odgovori šta je zlo?
11. A Jonatan rece Davidu: Hodi da izademo u polje. I izidoše obojica u polje.
12. I Jonatan rece Davidu: Gospode Bože Izrailjev! Kad iskušam oca svog sutra u ovo doba ili prekosutra, i bude dobro po Davida, ako ne pošaljem k tebi i ne javim ti,
13. Neka Gospod ucini tako Jonatanu i tako neka doda. Ako li otac moj bude naumio da ti ucini zlo, ja cu ti javiti, i opravicu te, i otici ceš s mirom; i Gospod neka bude s tobom kao što je bio s ocem mojim.
14. A i ti, dokle sam živ, ciniceš meni milost Gospodnju da ne poginem;
15. I neceš uskratiti milosti svoje domu mom doveka, ni onda kad Gospod istrebi sve neprijatelje Davidove sa zemlje.
16. Tako Jonatan ucini veru s domom Davidovim govoreci: Gospod neka traži iz ruku neprijatelja Davidovih.
17. I još zakle Jonatan Davida ljubavlju svojom k njemu, jer ga ljubljaše kao svoju dušu
18. Potom rece mu Jonatan: Sutra je mladina, i pitace se za te, jer ce tvoje mesto biti prazno.
19. A ti cekaj do treceg dana, pa onda otidi brzo i dodi na mesto gde si se bio sakrio kad se ovo radilo, i sedi kod kamena Ezila.
20. A ja cu baciti tri strele ukraj tog kamena, kao da gadam belegu.
21. I evo poslacu momka govoreci mu: Idi, nadi strele. Ako kažem momku: Eto strele su za tobom ovamo bliže, digni ih; tada dodi, dobro je po te, i nece ti biti ništa, tako živ bio Gospod!
22. Ako li ovako kažem momku: Eto strele su pred tobom, tamo dalje; onda idi, jer te Gospod šalje.
23. A za ove reci što rekosmo ja i ti, evo, Gospod je svedok izmedu mene i tebe doveka.
24. Potom se David sakri u polju; i dode mladina, i car sede za sto da jede.
25. A kad car sede na svoje mesto, po obicaju na mesto kod zida, Jonatan usta, a Avenir sede do Saula, a mesto Davidovo beše prazno.
26. I Saul ne rece ništa onaj dan, jer mišljaše, dogodilo mu se štagod, te nije cist, zacelo nije cist.
27. A sutradan, drugi dan meseca, opet beše prazno mesto Davidovo, a Saul rece Jonatanu sinu svom: Zašto sin Jesejev ne dode na obed ni juce ni danas?
28. A Jonatan odgovori Saulu: Vrlo me je molio David da otide do Vitlejema,
29. Rekavši: Pusti me, jer porodica naša ima žrtvu u gradu, i sam mi je brat zapovedio; ako sam, dakle, našao milost pred tobom, da otidem i vidim bracu svoju. Zato nije došao na carev obed.
30. Tada se razgnevi Saul na Jonatana, te mu rece: Nevaljali i neposlušni sine! Zar ja ne znam da si izabrao sina Jesejevog sebi na sramotu i na sramotu svojoj nevaljaloj majci?
31. Jer, dokle je živ sin Jesejev na zemlji, neceš se utvrditi ni ti ni carstvo tvoje; zato pošlji sada i dovedi ga k meni, jer je zaslužio smrt.
32. A Jonatan odgovori Saulu ocu svom i rece mu: Zašto da se pogubi? Šta je ucinio?
33. Tada se Saul baci kopljem na nj da ga ubije. Tada vide Jonatan da je otac njegov naumio ubiti Davida.
34. I usta Jonatan od stola njegovog, i ništa ne jede drugi dan po mladini; jer se zabrinu za Davida, što ga otac osramoti.
35. A kad bi ujutru, izade Jonatan u polje u vreme kako beše ugovorio s Davidom, i s njim jedno momce.
36. I rece momku svom: Trci da mi nadeš strele koje cu pustiti. I momce otrca, a on pusti strelu preko njega.
37. A kad dode momak do mesta kuda beše zastrelio Jonatan, viknu Jonatan za momkom govoreci: Nije li strela dalje napred?
38. Još viknu Jonatan za momkom: Brže, ne stoj. I momak Jonatanov pokupi strele, i vrati se gospodaru svom.
39. Ali momak ne znaše ništa, samo Jonatan i David znahu šta je.
40. I Jonatan dade oružje svoje momku koji beše s njim, i rece mu: Idi, odnesi u grad.
41. I kad momak otide, David usta s južne strane i pade nicice na zemlju, i pokloni se tri puta, i poljubiše se, i plakaše obojica, a David osobito.
42. I rece Jonatan Davidu: Idi s mirom, kao što smo se zakleli obojica imenom Gospodnjim rekavši: Gospod da je svedok izmedu mene i tebe i izmedu mog semena i tvog semena doveka. [20:43] I tako David ustavši otide, a Jonatan se vrati u grad.