Druga knjiga Mojsijeva 9

1. Tada rece Gospod Mojsiju: Idi k Faraonu, i reci mu: Ovako veli Gospod Bog jevrejski: Pusti narod moj da mi posluži;

2. Ako li ih ne pustiš nego ih još staneš zadržavati,

3. Evo, ruka Gospodnja doci ce na stoku tvoju u polju, na konje, na magarce, na kamile, na volove i na ovce, s pomorom vrlo velikim.

4. A odvojice Gospod stoku izrailjsku od stoke misirske; te od svega što je sinova Izrailjevih nece poginuti ništa.

5. I postavio je Gospod rok rekavši: Sutra ce to uciniti na zemlji Gospod.

6. I Gospod ucini to sutradan, i sva stoka misirska uginu; a od stoke sinova Izrailjevih ne uginu nijedno.

7. I posla Faraon da vide, i gle, od stoke izrailjske ne uginu nijedno; ipak otvrdnu srce Faraonu, i ne pusti narod.

8. Tada rece Gospod Mojsiju i Aronu: Uzmite pepela iz peci pune pregršti, i Mojsije neka ga baci u nebo pred Faraonom;

9. I postace prah po svoj zemlji misirskoj, a od njega ce postati kraste pune gnoja i na ljudima i na stoci po svoj zemlji misirskoj.

10. I uzeše pepela iz peci, i stadoše pred Faraona, i baci ga Mojsije u nebo, i postaše kraste pune gnoja po ljudima i po stoci.

11. I vracari ne mogoše stajati pred Mojsijem od krasta; jer behu kraste i na vracarima i na svim Misircima.

12. I Gospod ucini te otvrdnu srce Faraonovo, i ne posluša ih, kao što beše kazao Gospod Mojsiju.

13. Posle rece Gospod Mojsiju: Ustani rano i izadi pred Faraona, i reci mu: Ovako veli Gospod Bog jevrejski: Pusti narod moj da mi posluži.

14. Jer cu sada pustiti sva zla svoja na srce tvoje i na sluge tvoje i na narod tvoj, da znaš da niko nije kao ja na celoj zemlji.

15. Jer sada kad pružih ruku svoju, mogah i tebe i narod tvoj udariti pomorom, pa te ne bi više bilo na zemlji;

16. Ali te ostavih da pokažem na tebi silu svoju, i da se pripoveda ime moje po svoj zemlji.

17. I ti se još podižeš na moj narod, i neceš da ga pustiš?

18. Evo, sutra cu u ovo doba pustiti grad vrlo velik, kakvog nije bilo u Misiru otkako je postao pa dosada.

19. Zato sada pošlji, te skupi stoku svoju i šta god imaš u polju, jer ce pasti grad na sve ljude i na stoku što se zatece u polju i ne bude skupljeno u kucu, i izginuce.

20. Koji se god izmedu sluga Faraonovih poboja reci Gospodnje, on brže skupi sluge svoje i stoku svoju u kucu;

21. A koji ne maraše za rec Gospodnju, on ostavi sluge svoje i stoku svoju u polju.

22. I Gospod rece Mojsiju: Pruži ruku svoju k nebu, neka udari grad po svoj zemlji misirskoj, na ljude i na stoku i na sve bilje po polju u zemlji misirskoj.

23. I Mojsije pruži štap svoj k nebu, i Gospod pusti gromove i grad, da oganj skakaše na zemlju. I tako Gospod ucini, te pade grad na zemlju misirsku.

24. A beše grad i oganj smešan s gradom silan veoma, kakvog ne beše u svoj zemlji misirskoj otkako je ljudi u njoj.

25. I pobi grad po svoj zemlji misirskoj šta god beše u polju od coveka do živinceta; i sve bilje u polju potre grad, i sva drveta u polju polomi.

26. Samo u zemlji gesemskoj, gde behu sinovi Izrailjevi, ne beše grada.

27. Tada posla Faraon, te dozva Mojsija i Arona, i rece im: Sada zgreših; Gospod je pravedan, a ja i moj narod jesmo bezbožnici.

28. Molite se Gospodu, jer je dosta, neka prestanu gromovi Božji i grad, pa cu vas pustiti, i više vas nece niko ustavljati.

29. A Mojsije mu rece: Kad izadem iza grada, raširicu ruke svoje ka Gospodu, a gromovi ce prestati i grada nece više biti, da znaš da je Gospodnja zemlja.

30. A ti i sluge tvoje znam da se još necete bojati Gospoda Boga.

31. I propade lan i jecam, jer jecam beše klasao, a lan se glavicio.

32. A pšenica i krupnik ne propade, jer beše pozno žito.

33. I Mojsije otišavši od Faraona iza grada raširi ruke svoje ka Gospodu, i prestaše gromovi i grad, i dažd ne padaše na zemlju.

34. Ali Faraon videvši gde presta dažd i grad i gromovi, stade opet grešiti, i srce mu otvrdnu i njemu i slugama njegovim.

35. Otvrdnu srce Faraonu, te ne pusti sinove Izrailjeve, kao što beše kazao Gospod preko Mojsija.