Druga knjiga Mojsijeva 15
1. Tada zapeva Mojsije i sinovi Izrailjevi ovu pesmu Gospodu, i rekoše ovako: Pevacu Gospodu, jer se slavno proslavi; konja i konjika vrže u more.
2. Sila je moja i pesma moja Gospod, koji me izbavi; On je Bog moj, i slavicu Ga; Boga oca mog, i uzvišavacu Ga.
3. Gospod je velik ratnik; ime mu je Gospod.
4. Kola Faraonova i vojsku njegovu vrže u more; izbrane vojvode njegove utopiše se u crvenom moru.
5. Bezdani ih pokriše; padoše u dubinu kao kamen.
6. Desnica Tvoja, Gospode, proslavi se u sili; desnica Tvoja, Gospode, satre neprijatelja.
7. I mnoštvom velicanstva svog oborio si one koji ustaše na te; pustio si gnev svoj, i proždre ih kao slamu.
8. Od daha nozdrva Tvojih sabra se voda; stade u gomilu voda koja tece; stinuše se vali usred mora.
9. Neprijatelj rece: Teracu, stignucu, delicu plen; nasitice ih se duša moja, izvuci cu mac svoj, istrebice ih ruka moja.
10. Ti dunu vetrom svojim, i more ih pokri, i utonuše kao olovo u dubokoj vodi.
11. Ko je kao Ti medu silnima. Gospode? Ko je kao Ti slavan u svetosti, strašan u hvali, i da cini cudesa?
12. Ti pruži desnicu svoju, i proždre ih zemlja.
13. Vodiš milošcu svojom narod, koji si iskupio, vodiš krepošcu svojom u stan svetosti svoje.
14. Cuce narodi, i zadrhtace; muka ce spopasti one koji žive u zemlji filistejskoj.
15. Tada ce se prepasti starešine edomske, junake moavske spopašce drhat, uplašice se svi koji žive u hananskoj.
16. Spopašce ih strah i trepet; od velicine ruke Tvoje zamuknuce kao kamen, dokle ne prode narod Tvoj, Gospode, dokle ne prode narod koji si zadobio.
17. Odvešceš ih i posadiceš ih na gori nasledstva svog, na mestu koje si sebi za stan spremio, Gospode, u svetinji, Gospode, koju su Tvoje ruke utvrdile.
18. Gospod ce carovati doveka.
19. Jer udoše konji Faraonovi s kolima njegovim i s konjicima njegovim u more, i Gospod povrati na njih vodu morsku; a sinovi Izrailjevi predoše suvim posred mora.
20. I Marija prorocica, sestra Aronova, uze bubanj u ruku svoju; a za njom izidoše sve žene s bubnjevima i sviralama.
21. I otpevaše im Marija: Pevajte Gospodu, jer se slavno proslavi; konja i konjika vrže u more.
22. Potom krenu Mojsije sinove Izrailjeve od Mora Crvenog, i podoše u pustinju Sur; i tri dana išavši po pustinji ne nadoše vodu.
23. Odande dodoše u Meru, ali ne mogoše piti vodu u Meri, jer beše gorka; otuda se prozva mesto Mera.
24. Tada stade narod vikati na Mojsija govoreci: Šta cemo piti?
25. I Mojsije zavapi ka Gospodu, a Gospod mu pokaza drvo, te ga metnu u vodu, i voda posta slatka. Onde mu dade uredbu i zakon, i onde ga okuša.
26. I rece: Ako dobro uzaslušaš glas Gospoda Boga svog, i uciniš što je pravo u ocima Njegovim, i ako prigneš uho k zapovestima Njegovim i sacuvaš sve uredbe Njegove, nijednu bolest koju sam pustio na Misir necu pustiti na tebe; jer sam ja Gospod, lekar tvoj.
27. I dodoše u Elim, gde beše dvanaest izvora i sedamdeset palmi; i onde stadoše u logor kod vode.