Knjiga o sudijama 21
1. A sinovi Izrailjevi behu se zakleli u Mispi rekavši: Nijedan izmedu nas da ne da kceri svoje za ženu sinu Venijaminovom.
2. Zato otide narod k domu Božjem, i ostaše onde do veceri pred Bogom, i podigavši glas svoj plakaše vrlo,
3. I rekoše: Zašto se, Gospode Bože Izrailjev, dogodi ovo u Izrailju, danas da nestane jednog plemena iz Izrailja?
4. I sutra dan urani narod, i nacini onde oltar, i prinesoše žrtve paljenice i žrtve zahvalne.
5. Tada rekoše sinovi Izrailjevi: Ima li ko da nije došao na zbor iz svih plemena Izrailjevih ka Gospodu? Jer se behu teško zakleli za onog ko ne dode u Mispu ka Gospodu rekavši: Da se pogubi.
6. Jer se sinovima Izrailjevim sažali za Venijaminom bratom njihovim, i rekoše: Danas se istrebi jedno pleme iz Izrailja.
7. Šta cemo ciniti s onima što su ostali da bi imali žene, kad se zaklesmo Gospodom da im ne damo kceri svojih za žene?
8. Pa rekoše: Ima li ko iz plemena Izrailjevih da nije došao u Mispu ka Gospodu? I gle, ne beše došao na vojsku, na zbor, niko iz Javisa Galadovog.
9. Jer kad se narod prebroja, gle, ne beše onde nijednog od onih koji žive u Javisu Galadovom.
10. Zato posla zbor onamo dvanaest hiljada hrabrih ljudi, i zapovedi im govoreci: Idite i pobijte stanovnike u Javisu Galadovom oštrim macem i žene i decu.
11. Ovo cete dakle uciniti: sve muškinje i sve ženskinje što je poznalo coveka pobijte.
12. I nadoše medu stanovnicima Javisa Galadovog cetiri stotine devojaka, koje ne behu poznale coveka, i dovedoše ih u logor u Silom, koji je u zemlji hananskoj.
13. Tada posla sav zbor, te govoriše sinovima Venijaminovim koji behu u steni Rimonu, i objaviše im mir.
14. Tako se vratiše sinovi Venijaminovi u to vreme, i dadoše im žene koje ostaviše u životu izmedu žena iz Javisa Galadovog; ali ih ne beše dosta za njih.
15. A narodu beše žao Venijamina što Gospod okrnji plemena Izrailjeva.
16. Pa rekoše starešine od zbora: Šta cemo ciniti s ovima što su ostali da bi imali žene? Jer su izginule žene u plemenu Venijaminovom.
17. Potom rekoše: Nasledstvo Venijaminovo pripada onima što su ostali, da se ne bi zatrlo pleme iz Izrailja.
18. A mi im ne možemo dati žena izmedu kceri svojih; jer su se zakleli sinovi Izrailjevi rekavši: Da je proklet ko da ženu sinovima Venijaminovim.
19. Potom rekoše: Evo, godišnji je praznik Gospodnji u Silomu, koji je sa severa Vetilju, k istoku, na putu koji ide od Vetilja u Sihem, i s juga Levoni.
20. I zapovediše sinovima Venijaminovim govoreci: Idite, i zasedite po vinogradima.
21. I pazite: Pa kad izidu kceri silomske da igraju, izidite iz vinograda i otmite svaki sebi ženu izmedu kceri silomskih; i idite u zemlju Venijaminovu.
22. A kad dodu oci njihovi ili braca njihova k nama da se sude, mi cemo im kazati: Smilujte im se nas radi, jer u ovom ratu nismo zarobili žene za svakog njih; a vi im niste dali, i tako necete biti krivi.
23. Tada sinovi Venijaminovi uciniše tako, i dovedoše žene prema broju svom izmedu igracica koje oteše, i otišavši vratiše se na nasledstvo svoje, i sazidaše opet gradove i naseliše se u njima.
24. I tako razidoše se sinovi Izrailjevi odande u ono vreme svaki u svoje pleme i u porodicu svoju, i otidoše odande svaki na svoje nasledstvo.
25. U ono vreme ne beše cara u Izrailju; svaki cinjaše šta mu beše drago.