Četvrta knjiga Mojsijeva 14

1. Tada se podiže sav zbor i stade vikati, i narod plakaše onu noc.

2. I vikahu na Mojsija i na Arona svi sinovi Izrailjevi; i sav zbor rece im: Kamo da smo pomrli u zemlji misirskoj ili da pomremo u ovoj pustinji!

3. Zašto nas vodi Gospod u tu zemlju da izginemo od maca, žene naše i deca naša da postanu roblje? Nije li bolje da se vratimo u Misir?

4. I rekoše medu sobom: Da postavimo starešinu, pa da se vratimo u Misir.

5. Tada Mojsije i Aron padoše nicice pred svim zborom sinova Izrailjevih.

6. A Isus sin Navin i Halev sin Jefonijin izmedu onih što uhodiše zemlju razdreše haljine svoje,

7. I rekoše svemu zboru sinova Izrailjevih govoreci: Zemlja koju prodosmo i uhodismo, vrlo je dobra zemlja.

8. Ako smo mili Gospodu, On ce nas odvesti u tu zemlju, i dace nam je; a to je zemlja u kojoj tece mleko i med.

9. Samo se ne odmecite Gospoda, i ne bojte se naroda one zemlje; jer ih možemo pojesti; odstupio je od njih zaklon njihov, a s nama je Gospod, ne bojte ih se.

10. Tada rece sav zbor da ih pobiju kamenjem; ali se pokaza slava Gospodnja svim sinovima Izrailjevim u šatoru od sastanka.

11. I rece Gospod Mojsiju: Dokle ce me vredati taj narod? Kad li ce mi verovati posle tolikih znaka što sam ucinio medu njima?

12. Udaricu ga pomorom, i rasucu ga; a od tebe cu uciniti narod velik i jaci od ovog.

13. A Mojsije rece Gospodu: Ali ce cuti Misirci, izmedu kojih si izveo ovaj narod silom svojom,

14. I reci ce s ljudima ove zemlje, koji su culi da si Ti, Gospode, bio usred naroda i da si se ocima vidao, Gospode, i oblak tvoj da je stajao nad njima, i u stupu od oblaka da si išao pred njima danu i u stupu ognjenom nocu;

15. Pa kad pobiješ ovaj narod, sve do jednog, govorice narodi, koji su culi pripovest o Tebi, govoreci:

16. Nije mogao Gospod dovesti narod ovaj u zemlju koju im je sa zakletvom obecao, zato ih pobi u pustinji.

17. Neka se, dakle, proslavi sila Gospodnja, kao što si rekao govoreci:

18. Gospod dugo ceka i obilan je milošcu, prašta bezakonje i greh, ali ne pravda krivoga, nego pohodi bezakonje otacko na sinovima do treceg i cetvrtog kolena.

19. Oprosti bezakonje ovom narodu radi velike milosti svoje, kao što si praštao narodu ovom od Misira dovde.

20. A Gospod rece: Praštam po reci tvojoj.

21. Ali tako ja živ bio, i tako sva zemlja bila puna slave Gospodnje,

22. Ti ljudi koji videše slavu moju i znake moje što sam ucinio u Misiru i u ovoj pustinji, i kušaše me vec deset puta, i ne poslušaše reci moje,

23. Nece videti zemlje koju sa zakletvom obecah ocima njihovim, nece videti ni jedan od onih koji me uvrediše.

24. A slugu svog Haleva, u kome beše drugi duh i koji se sasvim mene držao, njega cu odvesti u zemlju u koju je išao, i seme ce je njegovo naslediti.

25. Ali Amalik i Hananej sede u dolini, zato se sutra vratite natrag, i idite u pustinju k crvenom moru.

26. Još rece Gospod Mojsiju i Aronu govoreci:

27. Dokle ce taj zli zbor vikati na me, cuo sam viku sinova Izrailjevih, koji vicu na me.

28. Kaži im: Tako ja živ bio, kaže Gospod, ucinicu vam onako kako ste govorili i ja cuh.

29. U ovoj ce pustinji popadati mrtva telesa vaša, i svi izmedu vas koji su izbrojani u svem broju vašem od dvadeset godina i više, koji vikaste na me,

30. Necete uci u zemlju, za koju podigavši ruku svoju zakleh se da cu vas naseliti u njoj, osim Haleva, sina Jefonijinog i Isusa, sina Navinog.

31. A decu vašu, za koju rekoste da ce postati roblje, njih cu odvesti, i oni ce poznati zemlju za koju vi ne marite.

32. A vaša telesa mrtva ce popadati u ovoj pustinji.

33. A deca vaša bice pastiri po pustinji cetrdeset godina, i nosice kar za preljube vaše, dokle ne ispropadaju telesa vaša u pustinji.

34. Po broju dana, za koje uhodiste zemlju, cetrdeset dana, za svaki dan po godinu, nosicete grehe svoje, cetrdeset godina, i poznacete da sam prekinuo s vama.

35. Ja Gospod rekoh, i tako cu uciniti svemu tom zboru zlom, koji se sabrao na me: u pustinji ce propasti i tu pomreti.

36. A ljudi koje beše poslao Mojsije da uhode zemlju, i koji vrativši se pobuniše sav zbor da vice na nj, prosuvši zao glas o zemlji,

37. Ti ljudi, koji prosuše zao glas o zemlji, pomreše od pomora pred Gospodom;

38. A Isus, sin Navin i Halev, sin Jefonijin ostaše živi izmedu ljudi koji su išli da uhode zemlju.

39. I Mojsije kaza sve ove reci svim sinovima Izrailjevim, i narod plaka veoma.

40. A sutradan ustavši podoše navrh gore, i rekoše: Evo nas, idemo na mesto za koje je govorio Gospod, jer zgrešismo.

41. Ali Mojsije rece: Zašto prestupate zapovest Gospodnju? Od toga nece biti ništa.

42. Ne idite gore, jer Gospod nije medu vama; nemojte da vas pobiju neprijatelji vaši.

43. Jer je Amalik i Hananej tamo pred vama, i izginucete od maca, jer odustaviste Gospoda, pa nece ni Gospod biti s vama.

44. Ali oni, ipak, navališe da idu navrh gore; ali kovceg zaveta Gospodnjeg i Mojsije ne izadoše iz logora.

45. Tada side Amalik i Hananej, koji življahu u onoj gori, i razbiše ih i baciše dori do Orme.