Četvrta knjiga Mojsijeva 11
1. Posle stade se tužiti narod da mu je teško; a to ne bi po volji Gospodu; i kad Gospod cu, razgnevi se; i raspali se na njih oganj Gospodnji, i sažeže krajnje u logoru.
2. Tada zavapi narod k Mojsiju, a Mojsije se pomoli Gospodu, i ugasi se oganj.
3. I prozva se ono mesto Tavera, jer se raspali na njih oganj Gospodnji.
4. A svetina što beše medu njima, beše vrlo lakoma, te i sinovi Izrailjevi stadoše plakati govoreci: Ko ce nas nahraniti mesa?
5. Opomenusmo se riba što jedasmo u Misiru zabadava, i krastavaca i dinja i luka crnog i belog.
6. A sada posahnu duša naša, nema ništa osim mane pred ocima našim.
7. A mana beše kao seme korijandrovo, a boja mu beše kao boja u bdela.
8. I izlažaše narod, te kupljahu, i meljahu na žrvnjima ili tucahu u stupama, i kuvahu u kotlu, ili mešahu pogace; a ukus joj beše kao ukus od novog ulja.
9. I kad padaše rosa po logoru nocu, padaše s njom i mana.
10. I cu Mojsije gde narod place u porodicama svojim, svaki na vratima od šatora svog; i Gospod se razgnevi vrlo, i Mojsiju bi teško.
11. Pa rece Mojsije Gospodu: Zašto ucini takvo zlo sluzi svom? I zašto ne nadoh milosti pred Tobom, nego metnu na me teret svega naroda ovog?
12. Eda li ja zaceh sav ovaj narod? Eda li ga ja rodih, kad mi kažeš: Iznesi ga u narucju svom, kao što nosi dojilja dete, u onu zemlju za koju si se zakleo ocima njihovim.
13. Otkuda meni mesa da dam svemu ovom narodu? Jer placu preda mnom govoreci: Daj nam mesa da jedemo.
14. Ne mogu ja sam nositi sav narod ovaj, jer je teško za mene.
15. Ako ceš tako ciniti sa mnom, ubij me bolje, ako sam našao milost pred Tobom, da ne gledam zlo svoje.
16. A Gospod rece Mojsiju: Saberi mi sedamdeset ljudi izmedu starešina Izrailjevih, koje znaš da su starešine narodu i upravitelji njegovi, i dovedi ih k šatoru od sastanka, neka onde stanu s tobom.
17. Tada cu sici i govoriti onde s tobom, i uzecu od duha koji je na tebi i metnucu na njih, da nose s tobom teret narodni i da ne nosiš ti sam.
18. A narodu reci: Pripravite se za sutra da jedete mesa, jer plakaste da Gospod cu, i rekoste: Ko ce nas nahraniti mesa? Jer nam dobro beše u Misiru. Dace vam, dakle, Gospod mesa i ješcete.
19. Necete jesti jedan dan, ni dva dana, ni pet dana, ni deset dana, ni dvadeset dana;
20. Nego ceo mesec dana, dokle vam na nos ne udari i ne ogadi vam se, zato što odbaciste Gospoda koji je medu vama i plakaste pred Njim govoreci: Zašto izidosmo iz Misira?
21. A Mojsije rece: Šest stotina hiljada pešaka ima naroda, u kome sam, pa Ti kažeš: Dacu im mesa da jedu ceo mesec dana.
22. Eda li ce im se poklati ovce i goveda da im dostane? Ili ce im se pokupiti sve ribe morske da im bude dosta?
23. A Gospod rece Mojsiju: Zar ruka Gospodnja nece biti dovoljna? Videceš hoce li biti šta ti rekoh ili nece.
24. I Mojsije izide i rece narodu reci Gospodnje; i sabra sedamdeset ljudi izmedu starešina narodnih, i postavi ih oko šatora.
25. I Gospod side u oblaku i govori k njemu, i uzevši od duha koji beše na njemu metnu na onih sedamdeset ljudi starešina; i kad duh dode na njih, prorokovahu, ali više nikad.
26. A dva coveka ostaše u logoru, jednom beše ime Eldad, a drugom Modad, na koje dode duh, jer i oni behu zapisani, ali ne dodoše k šatoru, i stadoše prorokovati u logoru.
27. I dotrca momak, te javi Mojsiju govoreci: Eldad i Modad prorokuju u logoru.
28. A Isus, sin Navin, sluga Mojsijev, jedan od momaka njegovih, rece govoreci: Mojsije, gospodaru moj, zabrani im.
29. A Mojsije mu odgovori: Zar zavidiš mene radi? Kamo da sav narod Gospodnji postanu proroci i da Gospod pusti duh svoj na njih!
30. Potom se vrati Mojsije u logor sa starešinama Izrailjevim.
31. Tada se podiže vetar od Gospoda, i potera od mora prepelice, i razasu ih po logoru na dan hoda odovuda i na dan hoda odonuda oko logora, na dva lakta od zemlje.
32. I ustavši narod ceo onaj dan i svu noc i ceo drugi dan kupljaše prepelice: i ko nakupi najmanje nakupi deset gomora; i povešaše ih sebi redom oko logora.
33. Ali meso još im beše u zubima, jošte ga ne pojedoše, a Gospod se razgnevi na narod i udari Gospod narod pomorom vrlo velikim.
34. I prozva se ono mesto Kivrot-Atava jer onde ukopaše narod koji se beše polakomio.
35. I pode narod od Kivrot-Atave u Asirot, i stadoše u Asirotu.