Knjiga Nemijina 9

1. Potom dvadeset cetvrtog dana tog meseca skupiše se sinovi Izrailjevi posteci i u kostreti i posuvši se zemljom.

2. I odvoji se seme Izrailjevo od svih tudinaca, i stadoše te ispovedahu grehe svoje i bezakonja otaca svojih.

3. I stajahu na svom mestu, te im se citaše zakon Gospoda Boga njihovog cetvrt dana, a drugi cetvrt ispovedahu se i poklanjahu se Gospodu Bogu svom.

4. A Isus i Vanije, Kadmilo, Sevanija, Vunije, Serevija, Vanije i Hananije popevši se na mesto podignuto za Levite vapijahu glasom velikim ka Gospodu Bogu svom.

5. I rekoše Leviti Isus i Kadmilo, Vanije, Asavnija, Serevija, Odija, Sevanija i Petaja: Ustanite, blagosiljajte Gospoda Boga svog od veka do veka: i da se blagosilja ime Tvoje slavno i uzvišeno svrh svakog blagoslova i hvale.

6. Ti si sam Gospod; Ti si stvorio nebo, nebesa nad nebesima i svu vojsku njihovu, zemlju i sve što je na njoj, mora i sve što je u njima, i Ti oživljavaš sve to, i vojska nebeska Tebi se klanja.

7. Ti si Gospod Bog, koji si izabrao Avrama i izveo iz Ura haldejskog i nadeo mu ime Avraam;

8. I našao si srce njegovo verno pred sobom, i ucinio si s njim zavet da ceš dati zemlju hanansku, hetejsku, amorejsku, ferezejsku i jevusejsku i gergesejsku, da ceš dati semenu njegovom, i ispunio si reci svoje jer si pravedan.

9. Jer si pogledao na muku otaca naših u Misiru, i viku njihovu video si na moru crvenom;

10. I ucinio si znake i cudesa na Faraonu i na svim slugama njegovim i na svem narodu zemlje njegove, jer si znao da su obesno postupali s njima; i stekao si sebi ime, kao što se vidi danas.

11. I more si razdvojio pred njima, te predoše posred mora suvim, i bacio si u dubine one koji ih gonjahu kao kamen u vodu.

12. I u stupu od oblaka vodio si ih danju, a nocu u stupu ognjenom svetleci im putem kojim ce ici.

13. I sišao si na goru sinajsku i govorio s njima s neba, i dao im sudove prave i zakone istinite, uredbe i zapovesti dobre.

14. I obznanio si im subotu svoju svetu, i dao im zapovesti i uredbe i zakon preko Mojsija, sluge svog.

15. I hleb s neba dao si im u gladi njihovoj, i vodu iz kamena izveo si im u žedi njihovoj, i rekao si im da idu i naslede zemlju za koju si podigao ruku svoju da ceš im je dati.

16. Ali oni i oci naši uzobestiše se i otvrdnuše vratom svojim i ne slušaše zapovesti Tvoje.

17. Ne hteše slušati, i ne opominjaše se cudesa Tvojih koja si im cinio, nego otvrdnuše vratom svojim, i u odmetu svom postavljaše sebi vode da se vrate u ropstvo svoje. Ali Ti, Bože, koji opraštaš koji si žalostiv i milostiv, koji dugo trpiš i velike si milosti, nisi ih ostavio.

18. I onda kad naciniše sebi tele liveno i rekoše: Ovo je tvoj Bog koji te je izveo iz Misira, i huliše veoma,

19. Ni onda ih radi velike milosti svoje nisi ostavio u pustinji; stup od oblaka nije odstupao od njih danju vodeci ih putem, niti stup ognjeni nocu svetleci im putem kojim ce ici.

20. I dao si im dobri svoj duh da ih urazumljuje, i mane svoje nisi ustegao od usta njihovih, i vode si im dao u žedi njihovoj.

21. I cetrdeset godina hranio si ih u pustinji, ništa im nije nedostajalo: odelo im ne ovetša i noge im ne otekoše.

22. I dao si im carstva i narode, i podelio si ih po krajevim, jer naslediše zemlju Sionovu, zemlju cara esevonskog, i zemlju cara vasanskog;

23. I umnožio si sinove njihove kao zvezde nebeske, i uveo si ih u zemlju za koju si rekao ocima njihovim da ce uci u nju i naslediti je.

24. I udoše sinovi njihovi i naslediše zemlju, i pokorio si im Hananeje, stanovnike zemaljske i predao ih u njihove ruke, i careve njihove i narode zemaljske, da cine od njih šta im je volja.

25. I tako uzeše tvrde gradove i zemlju rodnu, i naslediše kuce pune svakog dobra, studence iskopane, vinograde maslinike i vocke mnoge, i jedoše i nasitiše se i ugojiše se, i blagovahu po velikoj Tvojoj dobroti.

26. Ali Te razgneviše i odmetnuše se od Tebe: baciše zakon Tvoj za leda i proroke Tvoje pobiše, koji im svedocahu da bi ih obratili ka Tebi i huliše veoma.

27. Zato si ih davao u ruke neprijateljima njihovim koji ih mucaše. A kad u nevolji svojoj vikaše k Tebi Ti si ih uslišio s neba i po velikoj milosti svojoj davao si im izbavitelje, koji ih izbavljahu iz ruku neprijatelja njihovih.

28. Ali cim otpocinuše, opet ciniše zlo pred Tobom, zato si ih ostavljao u rukama neprijatelja njihovih da vladaju njima; a kad se obracaše i vikaše k Tebi, Ti si ih uslišio s neba i izbavljao ih po milosti svojoj mnogo puta.

29. I opominjao si ih da bi ih obratio k zakonu svom, ali oni behu obesni i ne slušaše zapovesti Tvoje i grešiše o Tvoje zakone koje ko vrši živ ce biti kroz njih; i izmicuci ramena svoja otvrdnuše vratom svojim i ne slušaše.

30. I trpeo si ih mnogo godina opominjuci ih duhom svojim preko proroka svojih; ali ne slušaše; tada si ih dao u ruke narodima zemaljskim.

31. Ali radi milosti svoje velike nisi dao da sasvim propadnu niti si ih ostavio, jer si Bog milostiv i žalostiv.

32. Sada dakle, Bože naš, Bože veliki, silni i strašni, koji cuvaš zavet i milost, nemoj da je malo pred Tobom što nas snade sva ova muka, careve naše, knezove i sveštenike naše i proroke naše i oce naše i sav narod Tvoj od vremena careva asirskih do danas.

33. Ti si pravedan u svemu što nas je snašlo, jer si Ti pravo ucinio, a mi smo bezbožno radili.

34. I carevi naši, knezovi naši i oci naši ne izvršavaše zakon Tvoj niti mariše za zapovesti Tvoje i svedocanstva Tvoja, kojima si im svedocio.

35. Jer u carstvu svom i u velikom dobru Tvom koje si im cinio, i u zemlji prostranoj i rodnoj koju si im dao, ne služiše Tebi niti se povratiše od zlih dela svojih.

36. Evo, mi smo danas robovi; i još u zemlji, koju si dao ocima našim da jedu rod njen i dobra njena, evo mi smo robovi u njoj.

37. I ona rod svoj obilati rada carevima koje si postavio nad nama za grehe naše, i koji gospodare nad našim telima i nad stokom našom po svojoj volji, te smo u velikoj teskobi.

38. A radi svega toga cinimo tvrd zavet i pišemo, a knezovi naši, Leviti naši, sveštenici naši pecate.