Knjiga Nemijina 5
1. I stade velika vika ljudi i žena na bracu njihovu Judejce.
2. Jer neki govorahu: Nas i sinova naših i kceri naših ima mnogo; da dobavimo žita da jedemo i ostanemo živi.
3. Drugi opet govorahu: Da založimo polja svoja i vinograde i kuce da dobijemo žita u ovoj gladi.
4. Još drugi govorahu, da uzajmimo novaca na polja svoja i vinograde za danak carski.
5. A telo je naše kao telo brace naše, sinovi naši kao njihovi sinovi i eto treba da damo sinove svoje i kceri svoje u roblje, i neke kceri naše vec su robinje, a mi ne možemo ništa, jer polja naša i vinograde naše drže drugi.
6. Zato se rasrdih vrlo kad cuh viku njihovu i te reci.
7. I smislih u srcu svom i ukorih knezove i poglavare, i rekoh im: Vi mecete bremena svaki na brata svog. I sazvah veliki zbor njih radi.
8. I rekoh im: Mi otkupismo koliko mogasmo bracu svoju Judejce što behu prodani narodima; a vi li cete prodavati bracu svoju ili cete se prodavati nama? A oni umukoše i ne nadoše šta bi odgovorili.
9. I rekoh: Nije dobro šta radite. Ne treba li vam hoditi u strahu Boga našeg da nam se ne rugaju narodi, neprijatelji naši?
10. I ja i braca moja i momci moji davali smo im novaca i žita; ali oprostimo im taj dug.
11. Hajde vratite im danas polja njihova i vinograde i maslinike i kuce i što im na stotinu uzimaste od novca i žita i vina i ulja.
12. A oni odgovoriše: Vraticemo i necemo iskati od njih; ucinicemo kako veliš. Tada sazvah sveštenike, i zakleh ih da ce tako uciniti.
13. I istresoh nedra svoja i rekoh: Ovako da istrese Bog svakog iz kuce njegove i iz truda njegovog ko god ne ispuni ove reci, i ovako da se istrese i bude prazan. I sav zbor rece: Amin. I hvališe Gospoda, i ucini narod po toj reci.
14. I otkad mi car zapovedi da im budem upravitelj u zemlji Judinoj, od godine dvadesete do trideset druge godine cara Artakserksa, dvanaest godina, ja i braca moja ne jedosmo hrane upraviteljske.
15. A predašnji upravitelji koji behu pre mene behu teški narodu uzimajuci od njega hleb i vino osim cetrdeset sikala srebra, i sluge njihove zapovedahu po narodu. Ali ja tako ne cinih bojeci se Boga.
16. Nego i oko gradenja zida radih, i ne kupismo njive; i svi momci moji behu skupa onde na poslu.
17. I Judejaca i poglavara sto i pedeset ljudi i koji dolažahu k nama iz okolnih naroda behu za mojim stolom.
18. I gotovljaše se svaki dan po jedno govece, šest ovaca, izbranih, i ptice gotovljahu mi se, i svakih deset dana davaše se svakojakog vina izobila. I opet ne iskah hrane upraviteljske; jer služba beše teška narodu.
19. Pomeni me Bože moj na dobro za sve što sam cinio ovom narodu.