Korinćanima poslanica prva 2

1. I ja došavši k vama, braco, ne dodoh s visokom reci ili premudrosti da vam javljam svedocanstvo Božije.

2. Jer nisam mislio da znam šta medu vama osim Isusa Hrista, i to raspetog.

3. I ja bejah medu vama u slabosti, i u strahu i u velikom drhtanju.

4. I rec moja, i poucenje moje ne beše u nadgovorljivim recima ljudske premudrosti, nego u dokazivanju Duha i sile.

5. Da vera vaša ne bude u mudrosti ljudskoj nego u sili Božijoj.

6. Ali premudrost govorimo koja je u savršenima, a ne premudrost veka ovog ni knezova veka ovog koji prolaze.

7. Nego govorimo premudrost Božiju u tajnosti sakrivenu, koju odredi Bog pre sveta za slavu našu;

8. Koje nijedan od knezova veka ovog ne pozna; jer da su je poznali, ne bi Gospoda slave razapeli.

9. Nego kao što je pisano: Šta oko ne vide, i uho ne cu, i u srce coveku ne dode, ono ugotovi Bog onima, koji Ga ljube.

10. A nama je Bog otkrio Duhom svojim; jer Duh sve ispituje, i dubine Božije.

11. Jer ko od ljudi zna šta je u coveku osim duha covecijeg koji živi u njemu? Tako i u Bogu šta je niko ne zna osim Duha Božijeg.

12. A mi ne primismo duha ovog sveta, nego Duha koji je iz Boga, da znamo šta nam je darovano od Boga;

13. Koje i govorimo ne recima što je naucila covecija premudrost, nego šta uci Duh Sveti; i duhovne stvari duhovno radimo.

14. A telesni covek ne razume šta je od Duha Božijeg; jer mu se cini ludost i ne može da razume, jer treba duhovno da se razgleda.

15. Duhovni pak sve razgleda, a njega samog niko ne razgleda.

16. Jer ko pozna um Gospodnji da Ga pouci? A mi um Hristov imamo.